Profesionalnost je primila neki bezvezan kontekst u ovom našem stisnutošupačkom svetu u kome je koncept ljubavi prema poslu neshvatljiv, a odnosi međuljudski odnosi uskogrudi i lišeni topline i naklonosti. Kad kažemo da je neko profesionalac, uglavnom mislimo na to kako on stoički, dosledno i odgovorno obavlja posao bez iskazivanja emocija – a verovatno mu je taj posao mrzak, ili mu je loš dan i dekoncentrisan je, ili mu je neko umro, a on se predaje poslu kao da se ništa nije dogodilo.
Kad neko strasno i s ljubavlju obavlja svoj posao, uživljava se i predaje se, nazivamo ga umetnikom ili genijalcem, ili ludakom, jer nam se ne sviđa činjenica da je to kako on pristupa poslu duša profesionalizma i takođe, njegovo krvareće srce. Više nam se dopada da mislimo kako je profesionalizam hladan, kontrolisan, priseban, logičan, isplaniran i organizovan i da tu nema mesta za intuiciju, spontanost, slobodu, smeh i suze.
Žao mi je, ali ako vam se to više sviđa, to vas svrstava među stisnutošupačke uskogrude i ograničene prosečnjake. U stvari, nije mi žao, samo se prafim fina, jer je to deo koncepta profesionalnosti koji razumete, ako me razumete.
