Ne postoji ništa što možeš da radiš bez emocija. Nisi robot. Ako radiš robotski posao, dodatnu energiju ćeš izgubiti pokušavajući da potisneš odvratnost prema tome, da napraviš utočište u nekom delu mozga, da ne budeš prisutan, a da ipak ne grešiš u robotskom poslu, da držiš pažnju. Odličan trening za pažnju, ali ako i dalje radiš robotski posao koji mrziš, to će te pojesti. Tvoje potisnute emocije pretvoriće se u crve i prokopaće sebi kanale kroz tvoje organe koje um ne kontroliše i istrulićeš i uvenuti. Ima onih koji vole robotske poslove, jer vole da budu skoncentrisani, brzi, precizni i bolji od drugih u tome – oni uživaju u svojoj veštini, mada možda uopšte i ne razmišljaju o tome, samo rade i uopšte im nije loše, mada se uključe da ponešto kukucnu kad kukaju i drugi, jer se osećaju čudno što im posao nije mrzak.
Kad radiš posao koji voliš, takođe imaš rutinu i dosadne delove i trenutke u kojima ti nije ni do čega, ali radiš jer si odgovoran. Daješ svoj maksimum, ali tvoj maksimum je u tom trenutku prilično ispod maksimuma koji postižeš kad si u punoj formi. Tada se oslanjaš na rutinu, na onaj mali robotski deo u sebi koji oformiš čime god da se bavio i koliko god to kreativno bilo i održavaš standard – ne podižeš ga, ne nadmašuješ sebe, ne pomeraš granice, ali radiš korektno – profesionalno, što bi rekli obožavaoci mediokriteta. U tom smislu, profesionalnost je u poznavanju i primeni postupka, a kreativno nadahnuće ponekad dođe i kad si totalno sjeban i čini ti se da si prazan i da ne možeš da garantuješ kvalitet proizvoda.
