Kada poželimo da poklonimo nešto kvalitetno, savršeno dizajnirano, upotrebljivo i dugotrajno najčešće se uputimo ka buticima kompanije Mona. Ova kompanija uspešno posluje na našim prostorima više od dve decenije i za to vreme učvrstila je svoje ime kao jedno od vodećih u regionu ali i mnogo šire. Svaka nova kolekcija nas ostavlja bez daha jer na miks perfektnog dizajna, boja i kvaliteta ne možete ostati imuni.
Nakon skoro 26 godina osnivači ove kompanije prepustili su mesto generalnog direktora svom mlađem sinu Urošu Momiroviću, koji je za kratko vreme doneo niz noviteta, kako u kolekcijama tako i u samom poslovanju.
WANNABE MAN: Budući da ste diplomirali računovodstvo i reviziju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i nakon samo nekoliko dana počeli da radite, kako biste opisali put od početnog radnog mesta do rukovodećeg? Da li su vas roditelji godinama unazad pripremali za ovako važnu poziciju u firmi?
UROŠ MOMIROVIĆ: Iskreno, roditelji su me pripremali za ovu poziciju od kada znam za sebe. Mislim da je i na moje obrazovanje uticala upravo ta želja i ideja da jednog dana postanem direktor Mone. Na početku je to bilo više kroz razgovore, jer su me roditelji ipak pustili da proživim detinjstvo sa svim svojim čarima. Kada sam počeo da radim, pre skoro šest godina, krenulo je intenzivnije upoznavanje sa konkretnom situacijom. Punih pet godina sam proveo radeći razne poslove kako bih se upoznao sa firmom, a ujedno i da bih ubedio roditelje da ja to mogu da radim. Ni sada nisam sam u upravljanju, već je najveći deo posla vezan za svakodnevno upravljanje poveren meni. Oko svih značajnih odluka razgovaramo svi zajedno, što zapravo čini naš upravni odbor.
Smatrate li da posao u porodičnoj firmi pored svih prednosti koje pruža ima i po neku manu?
Porodična firma ima i prednosti i mane i sve zavisi od aspekta sa koga posmatrate stvari. Mona ima oko 800 zaposlenih. Kada znate da za sve njih morate da obezbedite plate, shvatate i kolika je vaša odgovornost da obezbedite novac šta god da se desi, jer te ljude ne možete prvog u mesecu ostaviti bez novca. To je jedan veliki pristisak, i po tome Mona nije klasična porodična kompanija. Takođe, kao veliku manu porodičnog posla, vidim i to što vas porodična firma ne tera na borbu za poziciju. Nema te oštrine koju ljudi dobijaju u borbi za poziciju.
Sa druge strane, prednost je sigurno u iskustvu, jer kada dođete da radite znate mnoge stvari koji drugi ne bi mogli da znaju. Vama su vaši roditelji, koji su sve to sagradili, bili dostupni 24 sata, prenosili iskustvo, za vas nema nikakvih tajni u firmi. Kada god je neka neizvesnost, neka nova situacija, imate sa kime da se konsultujete, imate nekoga ko je to prošao i ko želi da to sa vama podeli.
Koliko je zapravo zahtevno kada neko tako mlad vodi veliku i uspešnu kompaniju, a pored svega okarakterisanu kao “ženska” kompanija?
Svaki posao je zahtevan. Bilo da ste rukovodilac velike ili male, “ženske” ili “muške” kompanije, pred vama su uvek isti zahtevi, izazovi, ciljevi. Naravno, ukoliko imate zdravu preduzetničku logiku. Sebe ne vidim premladog, već samo dovoljno mladog da prihvati sve izazove, a dovoljno zrelog da savlada sve probleme. To su najbolje godine, zar ne? Kompanija Mona ima 560 žena od oko 800 zaposlenih, što smatram velikom prednošću. Žene su intuitivnije što olakšava donošenje odluka, senzibilnije što unosi onu neophodnu emociju… Mogao bih nabrojati mnogo prednosti, ali ne bih da me neko pogrešno razume. Svako od zaposlenih, bez obzira da li je žena ili muškarac, je bitan i daje svoj doprinos kako bi Mona uspešno funkcionisala.
