Često se vozim taksijem i pošto pozadi ubacim ranac i sto kila kesa, sednem napred i onda ćaskam sa vozačem. Imam nekoliko varijanti ćaskanja, a vreme je uvek na prvom mestu. Odmah zatim, tema je gužva i saobraćaj, kao i pitanja ima li posla i da li je naporno voziti pola dana. Ako taksista sluša neku dobru muziku, ili drži knjigu pored sedišta, eto još tema.
Svašta saznam vodeći krajnje obične, površne i usputne razgovore.
Recimo o promaji. Kad je otvoren prozor do suvozačkog mesta, uvek me pitaju da li mi smeta i krenu da zatvaraju, a ja kažem ne, ne, nemojte da zatvarate, baš mi prija. Tako mi je jedan rekao da mu nikad ni jedna žena nije prigovorila zbog promaje u automobilu i nije rekla da joj smeta. I zaključio je da promaja smeta samo muškarcima, koji sedaju u njegovo vozilo.
Onda vreme. Kakvo god da je vreme, prvih par rečenica o vremenu odnose se na to da ovo vreme uopšte nije normalno. Vlaga, sparina, naglo zahlađenje, sve to više nije normalno. Uostalom, ni sve drugo više nije normalno, uobičajeni je prelaz sa klimatskog vremena na duh vremena. Ni ljudi više nisu normalni, što nas dovede do priče o tome ima li posla. Pitaju oni mene čime se bavim i pričaju mi čime su se oni bavili pre nego što su postali taksisti. Imali su firmu. Jedna vrsta trgovine, druga vrsta trgovine, propast na tržištu. Nije se moglo više, a nešto mora da se radi. Radno vreme, prekovremeno. Je l’ naporno? Ma dobro je da ima posla.
Dok čekaju klijente, neki čitaju. Jedan gospodin koji me često vozi uvek ima drugu knjigu. Naručuje preko interneta, član je nekog kluba čitalaca, pa ima popust za veći broj narudžbina.
Muzika. Koja vam je ovo stanica, baš je dobra muzika?
Kaže, ne može više da sluša B92 i 202, zna im sve plej liste napamet. A voli staru muziku, do devedesetih. Ovo savremeno, Rijane, Bijons i domaća estrada, tojest, ove polugole pevačice, nikako. Voli on da vidi, muško je, ali ovo sad, nije normalno. Udara u glavu, nameće se, agresivno je.
Oženjeni, školuju decu, razvedeni, ostavljeni posle duge veze. Ima svih vrsta među taksistima. Razgovara se sažeto, jezgrovito, telegrafski. Nema toliko duge relacije i toliko komotnih saobraćajnih uslova da bi se razgovaralo drugačije. A ipak svašta saznam. Uvek ima dovoljno vremena za neki stav, neko mišljenje, neku primedbu i opservaciju koja govori o tome ko je i kakav je čovek koji vas vozi. Dobri su to ljudi, uglavnom. Pomognu mi sa kesama, kad sam baš natovarena, često mi ih donesu do stepeništa. Jednom se jedan vratio i trubio mi pred kućom jedno pet minuta, dok nisam shvatila da treba da izađem i vidim šta se dešava. Zaboravila sam u taksiju večeru za decu. I čovek se vratio i doneo mi.
Jedan voli svoja kola, kaže, spavao bi u njima. Često ga zovem, jer se dobro osećam u tim kolima koja on toliko voli.
Hvala vam, doviđenja, prijatno, sve najbolje. Hvala vama na prijatnom razgovoru, često mi kažu.
Aleksina Đorđević
