Kad mi kaže da joj se rastopila šminka od vrućine i da mora da se sredi, pa onda nestane i vrati se ista kakva je bila pre pola sata, ništa mi nije jasno. A kad pitam pobogu šta si radila pola sata, nikad ne dobijem odgovor na to pitanje. I još ako dodam, da li si mi opet potrošila sav toalet papir, samo me pogleda razrogačeno, kao da mi je odjednom izrasla surla, ili kao da sam joj opsovao majku, a sumnjam i da taj pogled neverice i optužbe dovodi u pitanje i moje mentalno zdravlje.
Ako insistiram, jer sam radoznao i jer hoću da joj stavim do znanja da me zanima njen ženski svet i da želim da razumem, ako već ne učestvujem, onda se uvredi. Šta ja pobogu mislim? Za šta je optužujem? I nije bilo pola sata, možda petnaest minuta najviše! I zašto uvek imam samo jednu rolnu toalet papira?!
I pošto nema šanse da saznam ono što me zanima, niti da prisustvujem, pa da se lično uverim, mogu samo da merim vreme, ili da smislim kako da se zabavim dok čekam. Možda da skoknem do prodavnice po toalet papir.
A onda sam se setio da mogu da pitam drugaricu.
Presamitila se od smeha. I rekla mi je da su žene kučke, a da je ta moja posebno kučkasta i nadrndana, ali da mi se baš to i sviđa kod nje. Jer da je drugačije, onda bi nas dvoje bili par, a kučke bi mogle da zavijaju od muke.
