Da li smo virus, koji se greškom proširio po Zemlji, ili smo neuspeli eksperiment sa inteligencijom na dve noge u telu sisara, ili smo se oteli evolucionim planovima i zloupotrebili slobodnu volju koju nam je Tvorac dao da bismo stvarali, a ne razarali? Ili već nešto četvrto, peto i šesto, zbog čega treba da nas razori meteor, potopi cunami, sprži grom i da nas istrebe vanzemaljci – kao da to sve već ne radimo sami i to veoma efikasno.
Često čujem i pročitam takve komentare u stilu “ma ljudi su govna, sve kolektivno treba nešto da nas zbriše i kraj” i to nisu komentari nekih plitkih umova, nego onih koji umeju bolje. I dublje i šire i smislenije. To su oni koji daju svoj doprinos čovečanstvu, stvaraoci, kreatori po opredeljenju i ubeđenju. Razumem da ih je ogorčenje savladalo. I meni se dešava. Ali nikada nisam u iskušenju da pomislim da zbog toga što sam ja – koja dajem svoj doprinos čovečanstvu najbolje što umem – dospela u trenutku do dna tolerancije ljudske gluposti, čovečanstvo treba da svitne u cugu.
