Verujem da je odraslom čoveku neophodno da malo živi sam, da bi shvatio da li je u suštini porodičan čovek, koji želi da zasnuje svoju porodicu, ili je samoća njegov prirodan izbor i način života. Da je to stvarno moguće, možda bismo donosili manje loših odluka prilikom izbora partnera, ili bismo barem ređe zasnivali porodice iz pogrešnih razloga.
U patrijarhalnom društvu, kćeri su odlazile iz svoje primarne porodice da postanu članovi porodice svog supruga i naslede ulogu porodičnog stuba od svojih svekrva. Muškarci su ostajali uz svoje roditelje, koji su se trudili da im obezbede uslove, dograđujući porodične kuće ili zidajući nove u istom dvorištu. Sinovi su bili predodređeni da ne napuštaju porodično gnezdo, već da ga proširjuju, dok su kćeri morale da se presele iz gnezda svog oca u gnezdo svog supruga.
U našem društvu, jako patrijarhalno nasleđe, pod uticajem ekonomske situacije, nestabilnih uslova života i duha vremena, stvorilo je izvitoperen oblik proširene porodice i sindrom porodičnog gnezda. Samostalnost je teško osvojiti, a život u zajednici je jeftiniji, odnosno, lakše je opstati u oskudici i niskom standardu.
