Mladi obično iskuse samostalnost kad odu u drugi grad na studije – to im je prvo ozbiljno odvajanje od porodičnog gnezda i preuzimanje odgovornosti za dnevno funkcionisanje. Tada prvi put moraju da razmišljaju o tome šta će jesti, da održavaju životni prostor, peru veš i računaju koliko im para i za šta treba na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou.
Naravno, to nije prava samostalnost – oni se oslanjaju na roditelje i dobro znaju da uvek imaju gde da se vrate, ali znaju i da raspolažu ograničenim sredstvima i da ne mogu da traže više od onog što roditelji mogu da im obezbede. Ta ničija zemlja, između tinejdžerstva i sazrevanja, ima sva obeležja slobode, iako nema sva obeležja odgovornosti, koja ide uz slobodu. Na tom prostoru sloboda i bezbrižnost još uvek se jure u krug, na prilično bezbednom i ograničenom terenu.
Najmanji broj studenata iz ničije zemlje zakorači na put potrage za svojim mestom pod suncem i zaista se otisne u istraživanje van granica zone komfora. Oni otkriju sopstvene ambicije, kapacitete i sposobnosti i shvate da žele da budu slobodni, odnosno, da sami donose odluke i da ih sami realizuju. Takvi se ne vraćaju u porodično gnezdo, ali često rado osnivaju sopstveno – jer su sazreli korak po korak i shvatili da žele svoju porodicu i da odgovornost koja uz to ide nije teret, nego prirodan tok stvari u postizanju ciljeva i ostvarivanju želja.
