Mnogi mladi danas uopšte i nemaju to iskustvo – ili se vrate kao propali studenti, ili nikad ne odu na studije, ili se vrate sa diplomom, čiju vrednost u realnom okruženju ne mogu da unovče. Svima njima sledi, u najboljem slučaju, nastavljanje porodičnog biznisa, ili pronalaženje bilo kakvog posla, a vrlo često obično preživljavanje i sastavljanje kraja sa krajem. Porodično gnezdo je u ovom slučaju kavez, iz koga ne mogu da umaknu. Mnogi pokušavaju, isprobavajući patrijarhalni recept zasnivanja sopstvene porodice unutar porodičnog gnezda, a mnogi ostaju u zoni komfora i mireći se sa ograničenjima postaju matora deca svojih, sve starijih roditelja.
Ne možemo kriviti ni ekonomsku situaciju, ni patrijarhalnu zaostavštinu, ali moramo ih uzeti u obzir, kad razmatramo sindrom porodičnog gnezda. Oni koji ne preuzmu odgovornost (pronađu opravdanja za svoju sprečenost da ostvare samostalnost) nalaze da im je udobno da žive u poziciji deteta, koliko god ih to nerviralo i narušavalo im samopouzdanje i dobro mišljenje o sebi. Ovo ne ide bez ogorčenja, samozavaravanja i odustajanja od životnih snova, a mnogo je mladih (i više ne tako mladih) ljudi u ovoj poziciji. Na kraju, cela priča se svodi na dijagnozu – sindrom porodičnog gnezda. Ali kad ustanovimo od čega bolujemo, ne bi trebalo da išta može da nas spreči da pokušamo da se izlečimo.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Aleksina Đorđević
