U savremenom svetu neprekidno se sprovode razne kampanje za ljudska i manjinska prava, za toleranciju rasnih i verskih razlika, seksualnog opredeljenja, ovih i onih sloboda izbora, u ime ljudskosti i jednakosti. Kampanje ne rešavaju suštinski ljudski problem, koji se zove osuda i neprihvatanje, ali čine da neke stvari koje patrijarhalno društvo po difoltu sprovodi ili osuđuje, budu vidljive – da se oko i uho javnosti privikne na postojanje raznih različitosti i da prestane da ih doživljava kao nesvakidašnje.
Ništa nas ne može navesti da prihvatimo ono što je našem sistemu vrednosti neprihvatljivo, ali možemo naučiti da tolerišemo ono što je očigledno uobičajeno za neku skupinu ljudi koja ima sopstvene vrednosti i koja se bori da one budu uvažene.
Zamisao je dobra, usmerena na zaceljivanje najtežih rana čovečanstva – podele i straha od onoga što nam je strano, iz čega proizilazi napad kao najbolja odbrana od onog što ne želimo da upoznamo, jer ga se plašimo.
Različitost nije zarazna bolest, prosta je poruka koju smo putem logike u stanju da uhvatimo, a možda i da poverujemo.
