Kad se kaže “Maradona” zna se na koga se misli. Nisu postojala dvojica takvih, niti će, ako ne računamo njegovog oca koji je imao isto ime. Car fudbala, kralj skandala. Rođen je 30. oktobra 1960. godine u Lanusu i verovatno je nešto najbolje što je izašlo van kapija tog argentinskog grada. Mnogi kritičari, treneri, igrači, navijači, menadžeri smatraju Dijega najboljim igračem svih vremena, čak većim i od legendarnog Pelea.
U ranom periodu života, sa porodicom se preselio u predgrađe Buenos Ajresa, gde su ga kada je imao osam godina zapazili skauti Argentinos Juniorsa. Interesantno, tada je nastupao za lokalnu Crvenu zvezdu (Estrella Roja). Deset dana pre šesnaestog rođendana, Maradona je debitovao za prvi tim Argentinosa, gde se zadržao do 1981, postigavši 115 golova na 167 utakmica. Prešao je u Boku, sa rečima: “River ima sav novac ovog sveta, ali Boka ima moje srce.” Za kratko vreme, svega pola sezone koliko je proveo na “Bombonjeri”, osvojio je titulu i srca navijača, uz 28 golova na 40 utakmica. Ipak, kada su simpatizeri “plavo-žutih” pre neku godinu birali najboljeg igrača u istoriji kluba, izabrali su Huana Romana Rikelmea, uz obrazloženje da je najproduktivnije godine karijere poklonio tom klubu, što i jeste istina. Usledio je transfer u veliku Barselonu, za tadašnji rekord od pet miliona funti, uz obećanje “Vratiću se!”.
Već u prvoj sezoni u “blaugrani” bio je jedan od najzaslužnijih za osvajanje španskog kupa i Superkupa. Nažalost, prvo hepatitis, pa povreda članka njegov boravak u Barseloni učinili su veoma teškim. Ni to ga nije sprečilo da postigne 38 golova na 58 utakmica, ali nakon sukoba sa predsednikom kluba Žozepom Luisom Nunjezom, vrata Barse za njega bila su zatvorena. Po drugi put oborio je svetski transfer rekord kada je te 1984. prešao u Napoli za 6,9 miliona funti. Time je postao i ostao jedini igrač koji je to uradio.
Boravak u Napulju je već istorija, legenda, nazovimo to kako god hoćemo. Na promociji na stadionu “Sao Paulo” dočekalo ga je 75,000 navijača, koji se i dan-danas kunu u njega, toliko ih je “kupio” svojim igrama. Predvođen Maradonom, Napoli je u sezoni 1986/87. osvojio prvi šampionat u istoriji, a epilog – stanovnici grada slavili su tu titulu više od nedelju dana, niko nije radio, đubreta po ulicama je bilo kao da niko nije čistio godinu dana, a na zidu lokalnog groblja osvanu je grafit “Ne znate šta propuštate!”. Južnjački temperament! Kad smo već kod juga, tada je imao razmirice sa severom, pa je ovaj trofej za njih imao još veće značenje. Klubovi poput Milana, Juventusa, Intera i Rome tih godina često su ostajali “kratkih rukava”. Širom grada su oslikavani murali sa Dijegovim likom, ljudi su deci davali imena po njemu, samo da bi mu na neki način zahvalili. Drugu titulu Napoli je osvojio sezone 1989/90, a dve prethodne završili su na drugom mestu. Tokom “Maradonine ere”, osvojen je i domaći kup 1987, Kup UEFA 1989. i italijanski Superkup 1990. godine.
Jedini “broj 10” koji Napolitanci priznaju
Iako je na terenu briljirao, van terena je bilo problema, naročito sa kokainom. Usledila je kazna od strane kluba u iznosu od 70,000 dolara, jer je propuštao treninge i utakmice, pod izgovorom da je pod stresom. Pričalo se da je upao u loše društvo, da se povezao sa mafijom, dobio je sina koga je priznao tek nekoliko godina kasnije. Suspenzija od 15 meseci praktično ga je oterala iz Napolija 1992. godine, odakle je možda otišao osramoćen, ali i kao najbolji strelac kluba u istoriji sa 115 golova, a broj 10 je zauvek povučen iz upotrebe njemu u čast. Pored interesovanja Reala iz Madrida i Olimpika iz Marseja, potpisao je za Sevilju. Posle 26 utakmica i pet golova za španski tim, vratio se u Argentinu, tačnije u Njuels Old Bojse gde se zadržao svega pet mečeva, da bi ispunio obećanje Bokinim navijačima i 1995. vratio se u voljeni klub. Nakon dve sezone u kojima je na 30 utakmica dao sedam golova, odlučio je da završi karijeru, koja je i pored gomile skandala bila prebogata i prilikom koje je svetu podario bezbroj sjajnih poteza, maestralnih golova i driblinga. Kasnije je izjavio: “Kakav bih ja igrač bio da nije bilo kokaina…”.
Što se reprezentacije tiče, debitovao je sa 16 godina protiv Mađarske, a prvi gol dao sa 18 protiv Škotske dve godine kasnije. Jedini je igrač u istoriji koji je osvojio Zlatnu loptu i kao mladi i kao seniorski reprezentativac (1979. i 1986). Učestvovao je na četiri Svetska prvenstva, 1982, 1986, 1990. i 1994. kada je iz Amerike vraćen posle svega dva meča, jer je bio pozitivan na efedrin. Priča se da mu je italijanska mafija “namestila” taj skandal, ali sve je ostalo samo na pričama. Najveći uspeh sa nacionalnim timom je osvajanje Svetskog kupa 1986. u Meksiku, koje je obeležio njegov gol rukom, koji mu je i doneo nadimak “Božja ruka”. Bilo je to protiv Engleske u četvrtfinalu, a svega četiri minuta kasnije, postigao je pogodak koji je izglasan za najbolji gol svih vremena na najvećem planetarnom takmičenju. Predriblao je pet engleskih igrača (!) i golmana Pitera Šiltona, za plasman u polufinale gde je savladana Belgija, a u velikom finalu i Zapadna Nemačka pred 115,000 gledalaca na stadionu “Asteka” u Meksiko Sitiju. Iako je čitav meč bio udvojen, to ga nije sprečilo da spektakularnim dodavanjem “uposli” Horhea Buručagu za pobedonosni gol i trijumf od 3:2. Na kraju 91 meč uz 34 gola za “gaučose” uz definitivan ulazak među legende SP.
Trenutak koji je Dijegu dao nadimak “Božja ruka”
Okušao se i kao menadžer, ali radeći u Rasingu i Al Vaslu, a i kao selektor Argentine, nije se proslavio. Što se tiče privatnog života, sa prvom suprugom Klaudijom Viljafan ima dve ćerke, od kojih je mlađa, Đanina, bila udata za igrača Mančester Sitija Serhija Agvera, pa je tako Maradona i deda malog Bendžamina, koji eto, ni kriv ni dužan, ima sjajne fudbalske gene. Već pomenutog, u početku nepriznatog sina, Dijega Sinagru, upoznao je tek 2003. godine. Inače i on je fudbaler, igra za niželigaše u Italiji.
“Bog mi je dao dar da igram dobro. Zato se prilikom izlaska na teren uvek prekrstim kada izlazim na teren. Da to ne radim, osećao bih da sam ga izdao”, rekao je veliki Dijego jednom prilikom. Nisi ga izdao. “Častio” si nas spektakularnim potezima, driblinzima, golovima, ekscentričnošću i svoje postojanje na ovom svetu si opravdao. Za nas koji nismo imali prilike da te gledamo, tu su snimci iz perioda kada je fudbal još bio fudbal, a ubrzo je postao novac. Slavni režiser Emir Kusturica je 2005. snimio film o njemu, jednostavnog naziva – “Maradona”. Na kraju i ostaje to jednostavno i legendarno – Maradona.
Radoslav Jokić
