Radila je i hemijska olovka, ali HB obična olovka, što nije potpuno valjkasta, nego ima one stranice, kao osmougao, e, ta je završavala posao savršeno. O čemu ja to, dođavola?
Pa, vidite deco, nekad se muzika slušala sa kaseta, na spravi koja se zvala kasetofon. A kasete su bile četvrtaste pljosnate kutijice, koje su sadržale traku, koja se motala napred i nazad i imala A i B stranu. Kao minijaturni magnetofon, sa dve rupe u plastici, u koje si mogao da uglaviš mali prst, a najbolje olovku, ne bi li namotao malo trake na željenu stranu. To se radilo kad je kaseta na početku, a ti hoćeš da snimiš neku pesmu sa radija.
I da, muzika se slušala na radiju, a ne na kompjuteru.
A te sprave, kasetofoni, imale su radio i onda si mogao da slušaš svoju omiljenu stanicu i snimaše pesme. Da ih loviš. Voditelji su najvaljivali pesme i voleli su da pričaju kroz intro, to je bila glavna veština – da govori tačno do trenutka kad kreće vokal. I tako smo imali snimljene pesme bez početka i nervirali se i izuzetno cenili emisije (na radiju 202) u kojima su voditelji znali da slušaoci snimaju pesme, pa nisu hteli da im kvare.
Ali, kasete su umele da se pokvare. Umrsi se traka. I ako si dovljno brz, isključiš kasetu, otpetljaš je najnežnije što možeš, da se traka ne pokida i onda potražiš olovku. E, olovku uguraš u jednu od onih rupa i okrećeš polako, da se traka namota. Uspevalo je uglavnom. Doduše, na mestima gde je traka pogužvana zvuk je otezao i zavijao, ali to se tolerisalo. Veštiji su umeli da iseku izgužvan deo i nastave traku preciznom upotrebom selotejpa. U omotu kasete imali ste papirni omot, sa mestom predviđenim za spisak pesama, a moglo se pisati tankim flomasterom ili istom onom HB olovkom, ako je malo deblja, pošto je papir bio luksuzan, sjajan i klizav i hemijska olovka nije radila na njemu.
Ako ste hteli svoje ploče da presnimite na traku, radi lakšeg baratanja i nošenja na žurke, morali ste da ćutite, pošto je mikrofon na kasetofonu hvatao sve zvuke okolo. Čulo se i kad vam zazvoni telefon u hodniku. Onaj fiksni. Sa slušalicom i okruglim brojčanikom sa rupama, u koje stavite prst na željeni broj i okrenete do graničnika.
I visili smo na tim telefonima, kao što tinejdžeri vise na Fejsbuku, Skajpu i mobilnom, pretežno istovremeno. Pa kad dođe račun, roditelji kupe mali katanac i zaključaju brojčanik. Ako to niste nikad videli, ne možete da zamislite, sigurna sam. Ali, umeli smo mi to da hakujemo. Znali smo da preciznim, brzim i ritmičkim pritiskanjem onih preklopnika koji služe da se prekine ili oslobodi veza na starinskom fiksnom telefonu, možemo da pošaljemo impuls biranja broja. Za nulu ste morali da kliknete deset puta. Uspevalo je.
Olovka je služila da se premosti još jedna poteškoća tadašnje tehnologije. Okrugli brojčanici sa rupama nad brojevima, bili su plitki i ako ste gajili dugačke nokte, mogli ste da ih polomite ili da izgulite lak. Onda uzmete olovku i njome okrećete brojčanik. I kad dobijete vezu, sa tinejdžerom sa druge strane žice, razgovarate o pesmama koje ste uspeli da snimite, dok se ne pojavi neki ljut roditelj i ne zapreti vam da će zaključati brojčanik.
Skoro isto onako kao što ja danas, u nemoći pred intravenoznom upotrebom kompjutera, pokušavam da zapretim deci: Gasi to sokoćalo, inače ti čupam kabl i nosim ga sa sobom na posao narednih nedelju dana!
Ne sumnjam da bi se snašli i bez kabla.
Aleksina Đorđević
