Kad se pogledate, ukupan utisak je odličan. Delujete zrelije, snažnije, muževnije, a tako se i osećate. Kao da tek sada imate šta da pružite i doživite. Najzad ste stekli sampouzdanje koje vam je nedostajalo, imate iskustva – i poslovnog i emotivnog i seksualnog – i prosto osećate da treba da živite sto na sat i da vam ni izdaleka nije vreme da se smirujete i skrašavate. U tridesetim, ako ne spadate u one koji su se mladi oženili, počinjete da razmišljate o tom skrašavanju. Preispitujete svoju dugu vezu, da biste videli koliko još možete da je produžite, a da je ne izgubite, jer vam nije do braka. Ili se bacate u porok, promiskuitet i alkoholisanje, kao da ste započeli novi pubertet – ne biste li pobegli od razmišljanja o smirivanju. Jer, ljubav bi mogla da vas ukroti i negde to priželjkujete, ali nema je na vidiku. Nikako ne možete sebi dopustiti da se u apsolutno najboljoj fazi u životu osećate usamljeno i nevoljeno, pa zato primenjujete žene kao lek – u kontrolisanim dozama – očekujući da ćete naći neku kojom ćete se rado overiti. Čuj, oženiti. Mislim, overiti. Samo što u onim susretima sa ogledalom, osim sedih, počinjete da primećujete i kese ispod očiju, nezdravo žutilo kože i izmučen pogled – posle svakog izleta u preterivanje.
