Lako mi je da zamislim da će mi sutradan neko zabraniti da pušim i u sopstvenoj dnevnoj sobi, jer zakon. Cenim privatnost i pravo na izbor i sklona sam da poštujem zakon, iako me on slabo štiti. I kao zaposlenu samohranu majku maloletne dece i kao pušača. Nemam nikakve olakšice, a kamoli privilegije. Sve ja to kontam, jer Srbija. Pokondirena zemlja evropskih zakona. Ni ostali zakoni mi nisu mogli ništa, pa neće ni ovaj. Ja jesam pušač, ali ona sorta koju biste mogli da nazovete svesnim pušačem, a ti su najređi. Ne pušim na radnom mestu, jer tamo nema zadovoljstva u pušenju. Ne treba mi cigareta zato što sam nervozna, što ne znam šta ću s rukama, ili što sam nikotinski zavisnik. Uopšte mi ne treba, samo volim, jer uživam u njoj. Najviše volim da pušim posle klope, a popušim tri, četiri cigarete i dok pišem – volim da spajam zadovoljstva, jer je zadovoljstvo jedno inspirativno osećanje.
