Ne osećam se kao ugrožena vrsta pušača, ali lako mi je da zamislim da se strastveni pušači tako osećaju. To su oni što nekako izdrže dva sata bez cigarete, a onda moraju da popuše jednu, makar na brzaka, skakućući s noge na nogu negde napolju, dok usisavaju dim, računajući u glavi šta još treba da urade do sledećeg trenutka kad će opet morati da se naudišu dima. Ne znam da li su taj zakon sastavljali nepušači – a sve mi se čini da jesu, jer su mi i drugi zakoni o vaspitanju i obrazovanju sumnjivi, kao da su ih pisali oni koji se nikad nisu bavili decom – ali čini mi se da je tu na delu diskriminacija. A to je valjda zabranjeno, m?
E, dosetili su se sastavljači zakona da dozvole pušenje u posebnim prostorijama u psihijatrijskim ustanovama i zatvorima i to samo za bolesnike i zatvorenike, ne i za zaposlene. Ne znam šta da mislim o suptilnim hintovima koje mi daje ovaj otklon! Da se očekuje porast korisnika ovih ustanova zatvorenog tipa? Jesu li današnji pušači sutrašnji potrošači šarenih pilula za lilule, koje su na recept, sasvim legalne? Hoće li se i cigarete prepisivati, kao što se (još uvek ne kod nas) prepisuje kanabis? A šta ćemo sa najvećim društvenim i porodičnim zlom – zloupotrebom alkohola? Ne znam ni za jednog pušača koji je prebio ženu i decu zato što se napušio cigareta, a znam za neke alkoholičare koji to još uvek rade. Logika pravnog sistema je put u apsurd, ili meandriranje od zakonske rupe do zakonske rupe. A razumnim i svesnim ljudima zakon nikada i nije bio potreban da dobro i loše svede na nekažnjivo i kažnjivo.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
