Svaka objava javne ličnosti je kao konferencija za novinare, odakle može da se dalje prenese bilo koji deo, ali vađenje iz konteksta je već novinarska odgovornost. Da bi izjava u javnosti bila korektna, potrebno je ograničiti…hmmm…pa, slobodu govora, onoga ko svojim imenom predstavlja svoju firmu, tojest, fudbalski klub. Zato će od sada u ugovore sa fudbalerima biti uneta i digitalna prava, odnosno, odrednice o tome šta se sme, a šta ne sme objavljivati, kao i šta i kada treba šerovati sa stranice kluba, ili sponzora. Fudbaleri bi trebalo da angažuju profesionalne administratore da im vode profile i stranice na društvenim mrežama, a oni bi trebalo da treniraju, igraju kao zmajevi i mlate preterane pare.
Pitanje je zašto bi jednom fudbaleru uopšte bilo potrebno promovisanje preko društvenih mreža – on ne pokušava da skrene pažnju ciljne grupe, kao što to čine muzičari, pisci i svi koji nude neki proizvod javnosti. Fudbaleri svoje umeće prodaju onima koji traže baš to – fudbalsko umeće, koje neće naći na internetu, nego na fudbalskim terenima. Mada, popularnost sportista u današnje vreme je ista kao i popularnost rok zvezda i glumaca, pa je valjda potrebno gomilati fanove, koji putem društvenih mreža stiču osećaj da su im njihovi heroji dostupni. A heroji moraju da budu podobni, za razliku od antiheroja, koji iako su zvezde i popularni, mogu sebi da dozvole privatno ludilo sa ispadima u javnosti, jer takozvana negativna reklama takođe spada u podobne načine da se dobiju simpatije javnosti – makar mišljenja bila oštro podeljena. Bitno je da se diže prašina i da niko ne ostane ravnodušan.
