Na mene, (a verovatno i barem polovinu ostatka sveta koji je uložio neku siću u te milijarde) trilogija je žestoko uticala, formirajući moju osobitu sklonost ka SF-u u filmu i literaturi, a vidici su mi se sa godinama širili. Kad je kraj 20. veka i početak sledećeg obeležila nova trilogija, koja je stizala u razmaku od po par godina, sa pričom koja ide ispred prvobitnog serijala i kazuje povest Darta Vejdera, već sam bila mlada majka – što će reći potpuno različita osoba od zanesene pubertetlijke (ne zato što sam se nešto mnogo promenila, nego zato što je poznato da su mlade majke malo lude, jer su pune hormona) pa sam se prosto bojala hoće li moj fan(atizam) biti iskušan, jer svi znamo za opasnost od štancovanja nastavaka popularnih filmova po proverenoj šemi. Međutim, bila sam nagrađena (ja i ostatak populacije fanova), možda zato što to nije bio nastavak, nego prethodak (ovu reč sam upravo izmislila), što je tehnologija omogućila stvaranje čarolije sa lakoćom i što su glumci bili ludo uverljivi.
