Preksinoć smo svi bili ponosni, tu nema spora. Od grupe dečaka, kojima veći deo Srbije, ni ime nije znao, postali su druga ekipa na svetu. Borili su se srcem i dušom, iako su na parketu kao protivnike imali prave “košarkaške zveri”.
Amerikanci su po ko zna koji put svetu pokazali da tamo pripadnici “crne Amerike“, čim stanu na noge sa drugarima u parku jure košarkašku loptu. Znate one njihove, uglavnom žicom ograđene terene po blokovima, gde uče sve one vratolomije na košu i oko koša…
Međutim, oni su sinoć svetu hteli da pokažu još nešto, a to je apsolutna dominacija. I kao što u spoljnoj politici nastupaju agresivno, tako su i na terenu. Molim lepo, da se zna ko je najači na svetu…u svakom smislu! Više puta su proveravali izdržljivost obruča, zauzimali stav “pevca sa naduvanim grudima” (verujem da znate na šta mislim), u tri koraka pretrčavali teren i gurali naše košarkaše kada god im se za to ukaže prilika.
Ipak, naši srčani momci se nisu dali tako lako uplašiti. Igrali su oni najbolje što su mogli i borili se sa njima dušom i srcem, a ne mišićima. Tako su i došli do zaslužene srebrne medalje, a nama ponovo vratili košarku među najpraćenije sportove.
Gledaćemo mi njih, sigurno je u još nekim fantastičnim izdanjima. A Amerikanci… oni će možda ovu ekipu koja je osvojila zlato već posle pet dana da zaborave, jer stižu nove zvezde proistekle iz njihove hiperprodukcije košarkaša.
Sve u svemu, lepo je bilo biti Srbin u nedelju uveče. I lepo je što će svet od sad imati još srpskih prezimena, pored Đoković, Ivanović, Čavić, Zimonić, Stjepanović, koje će teško izgovarati. Ali će ih sigurno izgovarati: Teodosić, Raduljica, Bogdanović, Katić, Krstić, Simonović, Jović, Marković, Bogdanović, Bjelica, Kalinić, Birčević, Štimac.
Olivera Denčić
