Za predrasude o nindžama zaslužan je film, koji ih je prikazao kao neupadljive superheroje, koji deluju u tajnosti, iznenada se pojavljuju i preuzimaju kontrolu i koji mogu – sve. Nindže na filmu su izmišljene koliko i Džejms Bond, a ipak realnije od Supermena i ostalih heroja iz stripa – jer su zaista postojale.
U stvarnosti, nindže nisu zasluživale poštovanje kao samuraji (osim jonina, vrhovnog vođe) jer su radili ono što niko drugi nije hteo – ubistvo iz zasede je u Japanu bilo veoma nečasno, a ipak, neko je morao i to da radi.
Kako su nastale nindže
Razdvajajući mitove i legende od činjenica, istoričari su zaključili da izvor veština i filozofije koje su nindže usvojile, dolazi iz Indije u kojoj je sve započelo još pre 6000 godina i preko Kine i Koreje u 6. veku stiglo do Japana.
Prema istorijskim podacima, prvi nindža u Japanu bio je Otomono Sahito, špijun koji je radio za Princa Shotokua (574-622), ali pojam nindže je zvanično usvojen 1162. godine, kada su se sreli Daisuke Togakure, samuraj koji je izgubio imanje, odrekao se samurajske titule i bušido koda i Kain Doshi, kineski ratnik-redovnik.
Daisuke i Kain su objedinili svoje znanje i iskustvo pod imenom Ninjutsu (Ninđucu), a to je podrazumevalo brojna znanja i veštine – borilačke veštine, strategiju i taktiku gerilskog ratovanja, špijunažu, prikupljanje informacija, snalaženje i preživljavanje u prirodi, skrivanje i prikradanje, kamuflažu, izbegavanje neprijatelja, infiltraciju, savladavanje prirodnih i veštačkih prepreka, borbu golim rukama, kao i različitim oružjem….
Ninđucu je postao potpuna suprotnost bušidu, kodeksu samuraja. Dok su samuraji pre svega cenili lojalnosti i čast, nindža kod je vrednovao samo ostvarenje misije – po svaku cenu. Napadi iz zasede, otrovi, sabotaže, zavođenje i špijuniranje bili su sramota za jednog samuraja, ali za nindžu, sasvim normalan način života.
Nindže i špijunaža
Glavni zadatak jednog nindže bila je špijunaža – u saradnji sa drugim nindžama, prikupljane su i prenošene informacije do vladara. Sigurno je da su se nindže bavile i atentatima i tajnim smaknućima, ali veći deo svog vremena provodili su infiltrirani među običan svet, seljake na farmi, prodavce na pijaci, obučeni kao i ostali oko njih, pažljivo izbegavajući da uđu u neki sukob koji bi mogao da ih oda.
Obuka nindži nije bila formalna, nisu imali nikakvu školu borilačkih veština – zapravo, u istoriji i ne postoje dokazi da su sve nindže umele da se bore. Jedina formalna obuka bila je šugendo, mistično-duhovna japanska tradicija u kojoj se buđenje postiže kroz razumevanje odnosa između čoveka i prirode. Ali nisu svi koji su praktikovali šugendo bili nindže, niti su sve nindže prošle shugendo trening.
