Zadatak nindže nije bio da ubije – ali ponekad jeste
Kada je dobijao zadatak da ubije, nindža je bio dobro pripremljen i opremljen. Jedan od glavnih alata bio je konopac sa kukom, kako bi se popeo na zid ili krov, a tu su bile i provalničke sprave – čekić, bušilica, dleto, ručna kuka, noževi i male testere, prenosni uređaji za prisluškivanje…
Kada je u pitanju oružje, raznolikost je odlikovala nindže. Koristili su razna hladna oružja, od malih noževa do katana na čije su vrhove često nanosili smesu crvene paprike i gvozdene prašine kako bi prilikom izvlačenja mača iz korica onesposobili neprijatelja bacanjem prašine u oči, pre nego što mu zadaju smrtni udarac.
Niz različitih vrsta strelica, šiljaka, noževa i šurikena, bio je sastavni deo arsenala, ali to nije bilo samo oružje nindži. Uprkos sveopštem ubeđenju (za koje su odgovorni filmovi) šurikeni su uglavnom služili za borbu prsa-u-prsa, ili kao diverzija – bacani su na pod, da bi neprijatelj na njih nagazio. Bacanje šurikena za ubistvo iz daljine, koristilo se retko i tada se šiljak koji se zabada premazivao otrovom.
Nindže su bile i među prvim snajperistima na svetu – koristili su dostupna oružja, eksploziv i preciznost kada je bilo potrebno da nekoga ubiju iz daljine, a bili su dobri i u sabotažama za izazivanje panike.
Očigledno su bili vešti špijuni, dorasli komplikovanim zadacima, ali nisu mogli da lete i hodaju po vodi, kao što to ne može ni jedan obaveštajac, marinac, pripadnik tajne službe, policije i vojske.
Ninđucu se danas trenira i tretira kao borilački sport, koji objedinjuje skup veština kretanja, borbe, dobre kondicije, fizičke i psihičke spremnosti i stabilnosti.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija:www.unsplash.com
Brankica Milošević
