Osvajanje zlata u vaterpolu sve nas je naježilo, raspalilo, raznežilo, na sve moguće načine. Eto opet su se neka naša deca pozlatila uprkos svemu. Jer mi, običan narod, dobro, odlično i savršeno znamo da su oni to učinili uprkos svemu, a ne zahvaljujući svemu. I zato je izjava vaterpoliste Andrije Prlainovića, novinaru RTS-a neposredno posle primanja zlatne medalje, ono što je za nas vruća vest. Zlato je čudo, a čuda poznajemo, stalno nam se dešavaju, uprkos svemu. Ali jedna obična iskrena izjava, javno izražavanje mišljenja koje je izbeglo cenzuru i koje svedoči baš o onome što svi znamo – da se (nacionalna) čuda događaju uprkos svemu, a ne zahvaljujući podršci (države) i povoljnim okolnostima – prosto je revolucionarna. Nisam našla ništa na Youtube, taj materijal još nije procureo, izgleda. Ali sam odslušala snimak dela koji je uzdrmao javnost, napravljen mobilnim telefonom dok je na TV-u išao intervju posle pobede i prepisala (osim tamo gde se Andrija nespretno izrazio, to sam prepričala):
Pitanje novinara: “Da li je sad teško da se održi taj kontinuitet, šta nam je potrebno, da li da se poboljša ta klupska scena, jer klubovi su izrodili vas?”
Andrija: “Nije trenutak da se priča o tome… ali vi novinari i mediji u Srbiji krenite slobodno već od prekosutra, znate sve što treba, ne moramo mi sportisti da se zameramo političarima, ministrima, vrhu države, vi to sve dobro znate šta treba za sport. I ovih ovdje osam ili devet medalja, nisu rezultat nekog programskog ulaganja u sport.” Prlainović je rekao da su vaterpolo klubovi u Srbiji u veoma lošoj situaciji i da su vodeći klubovi pred stečajem i dodao:
“Vi ste oni koji kontrolišete šta će se pojavljivati u medijima ….(tu ga je novinar nadglasao, pokušavajući da hendluje vruć krompir) … nije uopšte u pitanju medijski tretman reprezentacije, nego sporta, ali nadam se da će se to popraviti. Mi smo uradili sa svoje strane sve što možemo…”
