Ponekad pomaže kad vas neko blizak nemilosrdno zeza, kad nešto utripujete. To su pravi prijatelji, oni koji nas dobro poznaju. Jer tačno znaju da smo utripovali, isto kao prošli put i prethodnih deset puta, jer smo paničari, fobičari, kukavice i treba nam neko da nam kaže da se ne primamo na svoje strahove, da zadržimo distancu i ne gubimo smisao za humor. Velika je snaga u smehu. Ali ona se premešta na neko drugo mesto, kad smo daleko od humora, jer smo suviše zabrinuti ili tužni, ne zato što smo nešto utripovali, nego zato što prolazimo kroz neki težak period. A život je pun takvih perioda, gotovo je lakše setiti se kad smo poslednji put bili očajni, ubijeni u pojam i pod stresom, nego kad smo poslednji put bili stvarno srećni, opušteni i laka srca, kao da ćemo poleteti, a da nismo bili naduvani.
Još jedna stvar koju zaboravljamo kad nam je teško je, da nismo sami. Zato što nas težak period izoluje od drugih, suze nam se vidici, pa smo jedino svesni onoga čime smo preplavljeni i obuzeti. Zaista smo potpuno sami u tome i kroz to moramo sami da prođemo. A ipak, to iskustvo imaju i svi ostali ljudi koji prolaze kroz težak period i osećaju ne samo da ih niko ne razume, nego da im to ništa ne znači – oni i dalje moraju sami da se izbore. Kad ste obuzeti bolom gubitka, ništa vam ne znači što će vam neko ko je iskusio reći da zna kroz šta prolazite, ili vam čak nabrojati faze smenjivanja osećanja, da znate šta da očekujete i da možete da pratite svoje stanje – vas to ne zanima. Proći će neko vreme, dok uteha koju mogu drugi da vam pruže, počne nešto da vam znači. Za to vreme bićete sami u sebi, kao u samici u zatvoru.
