Posmatrajte decu. Njihov svet je totalno egocentričan. Oni su novi na svetu, a svet je nov za njih. Jer ga upravo otkrivaju. A možda ga upravo izmišljaju. Svet postoji u odnosu na njih. Onda deca rastu, a ego raste zajedno sa njima i uvek je malo veći od njih, kao neka mentalna zaštitna čaura, koja određuje granice, čije povređivanje stalno potvrđuje “to sam ja, to sam ja, to sam ja“.
Ego je stariji od razuma. Ali osećanja su starija od ega, a ona nas povezuju sa bićem. Samo, mi ne znamo ništa o tome, jer niko ne zna šta sve oseća beba čije je jedino sredstvo komuniciranja plač i smeh, stanje prijatnosti i neprijatnosti. Osećanja se rađaju zajedno sa nama i povezana su sa našim telom – skladište se u grudima, grlu, stomaku. Ego je preteča razuma i predstavlja filter između naših osećanja i spoljašnje sredine, koja neprestano nasrće na nas i tera nas da ojačamo granice, da ne bismo bili neprestano preplavljeni osećanjima.
