Druga zvezda koja se ugasila odmah posle Bouvijeve, pripada Alanu Rikmanu. Gledam u oblačno noćno nebo i ne vidim crne rupe na njihovom mestu, a morale bi da se vide, jer su ogromne. Ugasila su se dva mikrokosmosa, čija je svetlost obasjavala ostatak neznatnog makro sveta. Valjda to znači da ima dovoljno živih i blistavih, da se odlazak dva svetla, koliko god veličanstvena bila, ne vidi na noćnom nebu. Ali, šta znam ja o zvezdama? I o kosmosu uopšte? Možda je Alan zaista otišao na ekskluzivni koncert Bouvija i ostalih pogašenih zvezda, koji mi odavde ne možemo da čujemo.
Možda otvaraju VIP klub 69, pa se druže sa onima iz VIP kluba 27… Toliko ih ima tamo, a to je nekako tako pogrešno. Trebalo bi da su ovde, jer ovo je Zemlja za nas, kuća za svu našu decu. Temelj, zidovi, krov. A oni su ugradili sebe i u temelje i u zidove i sada nas natkriljuju nebom. Valjda. Možda i verna publika i fanovi imaju gore svoju VIP ložu. Strepim. I slutim. Zato što kad ode jedan, pa drugi, na redu je treći. Ne znam zašto je to istina, ali jeste. Dobre stvari dolaze same, a tuga, gubici, nesreće i bolovi idu u trojkama. Možda je to ravnoteža. Ali šta ja znam o ravnoteži? Iako bi trebalo da znam, jer sam vaga pod zvezdama. Vage su simbol ravnoteže. Samo što samo vage znaju da njihovi tasovi stalno podrhtavaju u neprekidnom naporu da se uravnoteže, sa retkim trenucima mira u balansu. Ravnoteža znači stalno balansiranje. Stalna potraga za mirom, pravdom, istinom i suštinom, a sve te dragocene stvari obično stoje natrpane na jednom tasu i nikako da prevagnu, niti da uspostave balans sa onim drugim, na kome kao da nema ničeg, osim tuge.
