Neko od mojih Facebook frendova je prokomentarisao kako je danas bilo izuzetno malo glupih i besmislenih sadržaja na mreži, a mnogo odlične muzike, te da bi Bouvi trebalo da umire barem jednom nedeljno, da bismo održali nivo. Neki su komentarisali kako je RIP-ovanje besmisleno i kao, šta sad, odjednom svi vole Bouvija! Razumem potrebu fanova i poštovalaca da se oproste, a društvene mreže između ostalog i tome služe. Mogu da razumem i klince koji misle da su u fazonu i u toku ako postuju RIP-ove iako ne znaju ni jednu njegovu pesmu.
Ali ima i dece koja su zadojena pravim stvaralačkim uticajima i u čiji je pubertetski senzibilitet Bouvijeva muzika, stil i lik duboko utisnut. Njihovo iskustvo je intuitivno i simboličko i oni iskreno osećaju gubitak. To nije kolektivno ludilo, nego reakcija na onaj dar, koji nam je plemeniti Bouvi ostavio. Nisam mogla da plačem, jer nisam imala kad, a i načeta sam sopstvenim gubicima, pa sam se okrenula zahvalnosti i poštovanju. Zato je moja šesnaestogodišnja ćerka preplakala dan – ona tuguje i nema izraz kojim može da se posluži da ožali gubitak. Kod nas se Bouvi danas nije slušao ni manje ni više nego svih prethodnih dana i godina realnog življenja. Klanjamo se darovima velikih i pamtimo na šta nas obavezuju. Valar doheris, planetarni saputnici.
Izvor fotografija: www.thrillist.com, rebelmusic.info
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Aleksina Đorđević
