Upoznajte talentovane mlade momke iz muzičke grupe Dram – Stefana Aćimovića (gitara, glavni vokal), Marka Arizanovića (klavijature, vokal), Branka Baneta Dimitrijevića (bas gitara, vokal) i Pavla Savića (bubnjevi, vokal). Oni su svoju muzičku karijeru isprva počeli da grade samostalno, svirajući u drugim kolektivima, nakon čega su 2017. oformili zajednički bend Dram (koji su originalno nazvali 21 Gram) i pod tim imenom krenuli da nastupaju. Dobitnici su prestižne muzičke nagrade Milan Mladenović, nazvane po legendarnom frontmenu grupe EKV, koja se dodeljuje kao podrška i priznanje najperspektivnijim muzičarima u regionu. Dram je trenutno jedini indie-gas bend u Srbiji, a u njihovoj muzici možemo čuti uticaje indie rocka, soula i popa. Kažu da su im neki od uzora The Neigbourhood, Ed Sheeran, Maroon 5 i da u Srbiju žele da donesu svetski zvuk. Iza sebe već imaju album prvenac pod nazivom “Nećemo promeniti svet”, sa kojeg se izdvajaju hitovi “Nema pravila” i “Nije sve kao što izgleda”, a više o svom najnovijem singlu “Vikend ubija” i tome šta još novo planiraju i na kojim projektima rade, rekli su nam u nastavku teksta.
WANNABE MAN: Za početak, hvala što ste pristali na ovaj intervju. Ovo je za vas bila dinamična godina, kako ste?
MARKO: Bila je ekstraordinarna godina. Od poslednjeg koncerta u februaru u Vinkovcima, kada su nas na tonskoj probi okupirali ekstremni huligani vinkovačke HNK Cibalije (ne brinite, sve se dobro završilo – obećali smo da se ponovo vraćamo na mesto zločina kada prođe sve), preko novih prijateljstava sa divnim ljudima, kinematografima, producentima, kostimografima (Jovana Pantić shout-out) novih inspiracija, pisanja pesama preko Zuma, spotova. Imali smo vremena za umetničku instrospekciju i u skladu sa tim, nadamo se da smo pogodili sa novim singlom koji je nedavno izašao!
WANNABE MAN: Dobitnici ste prestižne nagrade “Milan Mladenović”. Kako ste primili ove vesti i šta ovo priznanje znači za vašu karijeru?
BANE: Nagrada “Milan Mladenović” došla je neočekivano. Jedino je Bane imao taj špurijus da će naša “Daj mi sve” te večeri biti ona prava i nagrađena. Mi smo samo došli da se ispričamo i zezamo sa drugim bendovima i umetnicima jer nas je kovid odvojio od mnogih druženja. Kada su pročitali naše ime i pozvali nas da primimo nagradu, samo smo se gledali i bili smo žestoko zbunjeni. Kliše je, ali takve stvari ne možeš da planiraš. Naći se u situaciji da je tvoje ime povezano sa imenom Milan Mladenović i Ekatarinom je velika čast i nešto o čemu smo sanjali kada smo počinjali. Ali, nagrada je i velika odgovornost za nove pesme. Nosilac nagrade mora da pokaže i svojim ponašanjem, stavom i vizijom, a ne samo pukim talentom da zaslužuje, da se njegovo ime pominje u istom kontekstu sa Milanom.
WANNABE MAN: Kako je sve krenulo, postoji li neka anegdota za koju ne znamo?
STEFAN: Ispričaću nastanak Drama iz svoje vizure. Prvo me je Bane izvalio u ćošku kluba kako sviram nešto od Pink Floyda i bio je u fazonu “Ej mali, budi ovde za 7 dana, mi smo Pink Floyd tribjut pa odsviraj nešto sa nama”. Tada sam imao 12 godina. Marka sam upoznao kasnije, u školi za rokenrol (Ne, to ne drži Milić Vukašinović) gde smo se ložili na bluz i neke lude akorde. Onda je u međuvremenu prošla hrpa bendova i kada smo nas trojica odlučili da počnemo nešto svoje, upoznali smo Pavla preko moje drugarice sa dramske sekcije Šeste beogradske gimnazije, a njegove tadašnje devojke i tako, nekakvom magijom stvorio se Dram. U to vreme smo sekli vene na Cheta Fakera, Matta Corbya, Paoloa Nutinia i usudili se da pišemo prve pesme u nekom zapadno-pop maniru. Domaći pop fazon je moguće izvesti samo ako se zoveš Željko.
WANNABE MAN: Kakav je osećaj bio predstaviti svetu prvi album, i ispričajte nam nešto više o njemu?
PAVLE: Izdati prvi album je kao da si završio osnovnu školu. Počeo si od kavera, sviranja po različitim memljivim prostorima, dovođenja ortaka iz škole da čuju tvoj bend, muvanja na svirkama, jer “ti si onaj sladak dečko koji udara u bubanj”, demo snimaka tvog kul alternativnog benda i još milion stvari. I tako odjednom, snimio si strava pop album, imaš ugovor sa izdavačkom kućom, sviraš na festivalima, muvanja na foru “ti si onaj sladak dečko koji udara u bubanj” čuješ i dalje, a čuješ i publiku kako peva linije koje su izašle iz naših soba i osećaš se brutalno. Imati album znači napraviti pun krug i nisi više ista osoba. Sada, kada radimo na drugom albumu, ponašamo se kao gimnazijalci. Nestrpljivo čekamo šta će reći publika na prvom roditeljskom za Vikend ubija.
WANNABE MAN: Imate li neku svoju stvar koja vam je omiljena i koju biste uvek voleli da odsvirate?
STEFAN: Mi nećemo promeniti svet. Ona ima taj weltschmerz. Ta nam je omaž Miladinu Šobiću jer smo na jednom zajedničkom moru u Dobrim vodama CG, voleli da blejimo do kasno na stenama, i u kombinaciji piva, rakije i cigara slušamo Miladina.
WANNABE MAN: Koji vam je muzički guilty pleasure, svakom od vas?
MARKO: Plavi orkestar. Zapravo Loša je bio baš faca kad je u Kad mi kažeš Paša imao i Sonju Savić, Suzanu Mančić, Mirjanu Bobić Mojsilović i Tanju Bošković za partnerke u spotu koje ga navode na greh.
BANE: Dram, uglavnom pesme koje nisu videle svetlo dana koliko su bile loše, mada dođe i neki novi demo.
PAVLE: Fall out boy. Odlična kombinacija rokačine i popa iako ih ljudi prozivaju na sličan način kao Nickelbacka. E da, i njega volim.
STEFAN: Rae Sremmurd. Vozim se kolima ka faksu, a pevam o pištoljima i partijanju. Sada ništa od toga ne radim, samo jako učim.
WANNABE MAN: Imate li omiljeni scenski nastup do sada?
PAVLE: Na Kišobran žurci u Dragstoru svirali smo u pidžamama. Bilo nam je jako kasno to što smo počinjali koncert u ponoć jer smo odavno u krevetu u to doba. Najzanimljiviji deo bio je spuštanje niz strme stepenice kluba uz istovremeno guranje sa hordom ljudi jer su svi ulazili na žurku osim nas, naravno, koji smo pobegli na dremku posle svirke. To nam je ujedno i poslednji nastup u Beogradu jer – kovid. Na prvom sledećem koncertu, Jovana (inače naš kostimograf i sagovornica he-he), pripremi se da nadmašiš pidžame!
