Kada niste Andrija Jonić – autor, čime ispunjavate svoj dan? Da li je uopšte moguće odvojiti “posao” i “zadovoljstvo”?
Andrija Jonić, kao autor, postoji samo na Internetu i nigde više. Ne pripradam, i nikada neću pripadati bilo kakvoj izmišljenoj etiketi. Ja sam ono što jesam i svakodnevno se trudim da svoje postojanje unapredim. Sa druge strane, nemouguće je ne obazirati se na sistem zbog toga što se on uvek obazire na nas.
Smatram da posao i zadovoljstvo nikada ne mogu ići u paru jer zadovoljstvo nije nešto što se “obavlja” zarad bilo kakvog uslova. Zadovoljstvo je baš kao i ljubav prirodno stanje koje se postiže samo u stanju bezuslovnog. Istinsko zadovoljstvo (mir) ljudi neće postići sve dok trenutni sistem bude upravljao njihovim postojanjem. On nas guši ali smo se mi toliko stopili sa njim da smo postali sluge sopstvene veštačke tvorevine. Sluga se ne može otarasiti svog gospodara dokle god se ponaša kao sluga i dokle god u svojim očima vidi gospodara kao nešto neizbežno. Meni nije pošlo za rukom da se rešim sistema ali sam u uradio jednu jako važnu stvar – naučio sam da ga posmatram u njegovom pravom svetlu kao nešto što nije neophodno i što nam smeta da izađemo na jedini pravi put – put života. Taj “put života” jeste upravo ono čemu težim i čime se trudim da ispunim svaki novi dan.
Kažete da se ne razumete u književnost. Kako biste onda opisali svoj rad? Da li je on beg od “sistema” u kojem se bavite informacionim tehnologijama?
Moj pogled na književnost je malo drugačiji od onoga što ljudi obično očekuju od nekoga ko se bavi pisanjem. Trudim se da ne pripadam ustaljenim formama i ne dozvoljavam da bilo šta predefinisano utiče na moj rad. Od sistema ne bežim jer sam svestan da je nemoguće pobeći od njega. Ja ga proučavam kako bih što više naučio o potencijalnim devijacijama ljudskog uma. Pisanje bih nazvao jedinim trenutkom moje potpune slobode.
Osim “sistema” razlikujete i “život” i kažete da ste u njemu nešto sasvim drugo. Ko je onda pravi Andrija Jonić?
Pravi Andrija Jonić je biće koje nema ime i prezime, prisutno je na ovom svetu ali se trudi da ne potiče iz njega. Suština je njegov najbolji prijatelj.
Danas ste jedan od najcitiranijih autora na društvenim mrežama. Da li na ovaj način predstavljate svoj rad ili sebe?
To je jako zanimljiv podatak s obzirom na to da svoj rad predstavljam na samo jednoj društvenoj mreži. Često me ljudi pitaju zbog čega nisam više prisutan na društvenim mrežama i zbog čega tako retko objavljujem misli ili tekstove uopšteno. Glavni razlog se krije u tome što ja objavljujem svoj rad na društvenim mrežama ali ne pišem za društvene mreže što je u poslednje vreme sve veći trend.
Smaram da svako predstavlja makar deo sebe kroz svoj rad. Tokom čitanja nekog dela, u neku ruku, možemo upoznati i samog autora. Na primer, moja poslednja kratka priča “Idi probudi ostalu decu” direktno je prenela jednu od mojih ključnih spoznaja. Sada je to najčitanija kratka priča na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina sa više od 20.000 podela na društvenim mrežama. Ta priča se i dalje širi neverovatnom brzinom, a poruke koje dobijam mi govore kako sam uspeo da podsetim ljude da njihova suština i dalje postoji negde duboko u njima. Buđenjem sebe budimo i druge.
Kakvi su vaši planovi za budućnost? Šta možemo da očekujemo od mladog autora koji izbegava da sebe oslovljava sa “pisac” ili “književnik”?
Kada se budem “oporavio” od priprema za treće izdanje romana “Refren” (smeh), planiram jednu veliku promociju o kojoj će se uskoro više toga čuti. U toku su pripreme za elektronsko izdanje kao i za prvo izdanje romana na engleskom jeziku. U međuvremenu, objaviću i jedan novi kratak zapis za koji sam siguran da će se svideti čitaocima.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Fotografije: Deni Raičević
Ivana Tomić
