“Autor ovim uzbudljivim romanom uspeva da oslika savremenog mladog čoveka kojem nije dobro u svetu, koji oseća da ga razara nepravičnost i pokvarenost našeg doba i koji u tom dubokom bolu i nemiru, koji se odražava i na njegov intimni život, pokušava da nađe izlaz.“Između ostalog, ovo je rečenica koja opisuje prvi roman mladog književnika Filipa Grbića sa kojim smo porazgovarali o njegovom prvom književnom delu, njegovoj profesiji, razmišljanjima, načinu na koji inspiracija dolazi do njega ili on do nje, te svemu onome što u stvari dovodi do nastanka jednog ovakvog dela. Ne propustite ovaj intervju, jer prati priču zanimljivog stvaraoca.
Filipe, tvoja profesija seže u filozofske nauke, budući da si je i završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ali, kada se javila tvoja potreba da se “svetu” obratiš putem pisane reči?
“Ujed” filozofije doživeo sam još kao gimnazijalac, kad sam prvi put čitao Platonove dijaloge. Nakon tog iskustva za mene više nije bilo nikakve dileme – filozofija je moj temeljni životni izbor. Međutim, filozofija kao vrsta umovanja o najdubljim pitanjima koja tište egzistenciju, i kao način života, je jedno, a studije filozofije su nešto sasvim drugo. Neću preterati ako kažem da se danas te dve stvari gotovo isključuju. Na beogradskom Odeljenju za filozofiju vlada antifilozofska atmosfera. Platonovi i Aristotelovi spisi proglašeni su za “beletristiku”, a bavljenje delima tako značajnih savremenih filozofa kao što su Niče ili Hajdeger smatra se nedostatkom intelektualnog poštenja. Ukratko, situacija na fakultetu je nepodnošljiva, a unutrašnji pritisak koji me je terao da čitam i pišem je s godinama samo rastao. Tako je pisanje proze postalo svojevrsno sredstvo za oslobađanje od tog pritiska.
Šta si prvo napisao, a da li si smatrao da ima umetničku težinu? Kako pamtiš taj trenutak?
Osećaj da ste napisali nešto sa “umetničkom težinom” je varljiv i ne oslanjam se na njega. Kafka je u jednom pismu priznao da je počeo da piše tek kada je konačno prestao da stvara “dela”. Ne treba opterećivati svoje literarne porive idejom “umetničke težine”. Stvar je u tome da se izbori mogućnost da vlastito iskustvo (preciznije govoreći – patnja) progovori na sebi svojstven način. Bez nepotrebnih književnih ukrasa i bez previše obzira prema važećim formalnim kanonima.
Gde pronalaziš inspiraciju? Šta je tvoj izvor ideja kada je pisanje u pitanju?
Inspiraciju pronalazim na neočekivanim mestima i u neočekivanim situacijama. Učim da slušam ljude, učim da opažam elemente koji, pod određenim uslovima, mogu imati literarnu vrednost. Svuda nosim svesku i olovku sa sobom. Pisac je, kako sjajno primećuje savremeni ruski autor Jurij Bujda, “lopov, špijun i ubica”.
