Objavljen je tvoj prvi roman pod naslovom “Ruminacije o predstojećoj katastrofi”. Odakle si crpeo inspiraciju baš za ovaj roman?
Krajem januara 2016. godine više nisam znao šta ću sa svojim nesanicama. Te tegobe sa spavanjem su bile praćene pravim bujicama misli s kojim nisam znao šta da radim. Jednog jutra, pred zoru, nisam više mogao da izdržim to što mi vlastite misli “jedu iznutrice” dok se ja bespomoćno vrtim po krevetu, ustao sam i seo za svoj pisaći sto. Od tada pa do kraja avgusta radio sam to gotovo svake noći. Najproduktivniji sam pred zoru.
O kakvoj katastrofi on govori? Koja je radnja romana?
“Katastrofa” iz naslova romana preti glavnom junaku na više nivoa: njegovo mentalno stanje je labilno, njegov brak se raspada, region i svet se nalaze na ivici velikog sukoba i ostaje otvoreno pitanje – nije li i sam ljudski život na zemlji sa svim svojim protivrečnim životinjskim i anđeoskim porivima takođe jedna pra-katastrofa? Lazar, pripovedač, u svemu vidi pretnju. Ne zna čime je više nezadovoljan: sobom ili svetom u kom se obreo. U pokušaju da spase brak, Lazar putuje sa svojom mladom suprugom Larom na desetodnevno letovanje na ostrvo Krit. Ali umesto oporavka, njihov brak na Kritu zapada u još veću krizu. Lazar i Lara upoznaju strance koji im nude priliku za ispunjenje njihovih najdubljih fantazija. Ali kao što to često biva, fantazije su privlačne sve dok ne počnete da ih realizujete.
Imaš li ti svoje ruminacije?
Na ovo pitanje ću odgovoriti zaobilaznim putem. Odnos između fikcije i autobiografije je komplikovan i predmet je bezbrojnih analiza teoretičara književnosti. Moj pripovedač i moji junaci su bez sumnje nasledili pregršt mojih osobina, ali oni su takođe obdareni i svojim sopstvenim crtama koje ja ne posedujem. Ne bih bio u stanju da napravim strogu granicu između mojih i Lazarevih ruminacija. Ali između nas dvojice se definitivno ne može postaviti znak jednakosti. Lazar nije samo moj glasnogovornik. On se u bitnom smislu osamostalio u odnosu na mene.
Jedna zanimljivost na samom početku romana zaokupira pažnju. Pre prvog poglavlja, ostavio si citat iz “Kockara” Fjodora Dostojevskog. Zbog čega roman počinje upravo time?
Rečenica iz “Kockara” na sjajan način kondenzuje fenomen ruminacija: nezaustavljivo razmišljanje o traumatičnom događaju kao da će se on neminovno ponoviti, bezrazložno strahovanje unapred, strahovanje od gubitka “reda i osećanja mere”, tri puta ponovljena reč “vrtim” i to “vrtenje” se, da zlo bude veće, ne završava sa tačkom, nego sa tri tačke. Dakle vrtenje u mislima koje izaziva strah. Vrtenje unedogled. To je suština ruminacija.
