Verovatno imaš i neki uvid u to ko te sluša i ko te čita. Koliko se razlikuje tvoja čitalačka od tvoje muzičke publike?
Obe su prilično „šarene“, teško je naći bilo kojoj od njih zajednički imenilac: tu su ljudi prilično različitih godina, profesija, nacionalnosti, spaja ih jedino isti ili sličan svetonazor, a ako sledimo tvoju podelu na razmišljajuću publiku i onu koja to nije, onda ih ne spaja ni to. Tako je, uostalom, u redovima svačije publike. Kod mene je možda zanimljivo to što imaš jedan nemali broj ljudi koji, recimo, vole tekstove pesama, ali ne i same pesme, jer „ne prate tu vrstu muzike“ – iako ekipa i ja danas samo u nekim vrlo udaljenim crtama pripadamo „vrsti“. I onda im više leži proza. Međutim, obe te forme imaju snažne spojnice – tu prvenstveno mislim na činjenicu da su neke od naših najslušanijih pesama u svojoj srži priče prerušene u pesme, kamuflirana proza poput, recimo, Svetog besa ili Pisma vanzemaljcu. Zato nije naročito teško upratiti oba ako ti se dopadne jedno.
Svaki tvoj koncert je „Napet šou“, a kako su prihvaćeni singlovi koji najavljuju istoimeni album i šta je tu toliko napeto?
Neću objašnjavati šta je u tim pesmama napeto, jer bih onda morao da ih prepričam – Pegla i Laž spadaju upravo u te priča-pesme koje maločas spomenuh. No, vrlo smo zadovoljni kako su prihvaćene. Pegla je izazvala popriličan medijski lom i polemiku, a rekao bih da to i jeste domet koji ta takozvana “angažovana umetnost” treba da ima: provociranje javne reakcije i polemike o nekom važnom pitanju. Jer, stvaralaštvo nema nikakvu drugu izvršnu moć – njegov zadatak je da „dotakne” ljude i pokrene nešto u njima. To je tako od pamtiveka. Kada neko pita „da li će se nešto zbog toga promeniti“, suštinski postavlja pogrešno pitanje i meša stvaraoce sa zakonodavcima i policajcima – rečju, ne sagledava dobro skalu, red veličina, ukoliko očekuje da će veliki radar registrovati uticaj jedne obične pesme na čitav narod i javni poredak, ili pak da će jedna knjiga, makar je napisao nobelovac, umiti čitavu naciju i sprati s očiju krmelje primitivizma sa poslednjeg đilkoša koji pravi probleme svojom zaljubljenošću u srednji vek. Otuda ono rasprostranjeno mišljenje da je angažovano stvaralaštvo jalova ordinacija: daje dijagnoze, a ne prepisuje lek. Osim što je takav pogled plitak, on je i netačan: tu se lek još kako sugeriše, i vrlo je jednostavan – kad se neki ljudi ne bi ponašali kao kretenčine, problema ne bi bilo. Kada jedno društvo ne bi ne samo tolerisalo, nego i ohrabrivalo bahatnike u njihovom bahatluku, problema bi bilo osetno manje. Angažovano pisanje je, dakle, jedna vrsta društvenog korektiva, ali ne treba halucinirati kolika je njegova stvarna moć. U tom smislu, ove dve pesme rade tačno ono što treba da rade.
Kad izlazi sledeća knjiga, o čemu je i kako ćeš ove godine izaći na kraj sa sajmom knjiga, pošto je prošle godine bio totalni cirkus, o čemu je svedočio i tvoj video blog „Jaram knjiga“?
Ne znam, možda bi trebalo da unajmim telohranitelje, pošto je, videli smo, između pesničarenja i pesničenja tanka linija. Stigao je do mene glas kako je izvesno društvo pesnika i posle polemisalo o tome „ko je taj mali da nam popuje, šta je on značajno napisao da bi nama solio pamet“ – kao da je, ne znam, Ninova nagrada kriterijum za pravo na najobičniju reakciju jednog građanina na nered, nekulturu i bezobrazluk. No, tu je sve rečeno, pa se manimo toga. Napet šou je zapravo knjigoalbum, knjiga sa diskom na kraju. Ona, osim tekstova svih pesama, sadrži i fotografije celog radnog procesa, kao i autorske tekstove koji šire sliku i diskutuju o temama albuma. I na ovom delu radilo je dosta ljudi, različitih godina i profesija, u pokušaju da što bolje pronikne u ovo naše „ovde i sad“ – jednom rečju, zašto svi živimo napet šou. Autori ovih tekstova su reditelj Kokan Mladenović, pisci David Albahari, Mihajlo Pantić i Pavle Zelić, aforističar Dalibor Đorđević, rok enciklopedija Petar Janjatović, kolumnista Draža Petrović, mirovni radnik Milan Colić, psiholog i psihoterapeut Vladan Beara, koordinatorka organizacije ASTRA Elena Krsmanović, te moja malenkost. To je knjiga pisana iz sve snage, i može se shvatiti i kao svojevrsni dnevnik rada na albumu. Izdavač je Laguna, tako da će izdanje napokon biti dobro distribuirano i lako dostupno svima.
A nastavak Malterega? Hoće li i njega objaviti Laguna?
Hoće, naša saradnja podrazumeva i Malterego. Tu, međutim, ne bih davao nikakve prognoze, jer roman još nije dovršen – morao je da ode na malu pauzu zbog Napetog šoua, koji je knjiga u punom smislu, a ne tek nekakav veštački produžen „buklet“ diska.
Pored svoje revolucionarne kulturne misije i redovnog posla, stižeš li da se posvetiš onome što se zove privatan život?
Tja, nisam truli karijerista, ali jesam radoholičar, i ima dana kada teško i neveštno žongliram, ali trudim se iz petnih žila da nikoga bliskog ne zapostavim. Ništa što postigneš ne bi vredelo ako zarad toga žrtvuješ veze sa ljudima, tvoji bližnji su jedina stvarna lična karta koju poseduješ – svi ostali podaci iz lične jesu samo rođenjem pripisani epiteti koji, u suštini, ne govore ama baš ništa o tvom biću.
