Šta misliš o braku? O venčanju, praktično i simbolično? U crkvi?
Prema crkvama gajim veliko poštovanje. U arhitektonskom smislu, ehm. Ove druge aspekte malo je teže poštovati kad se uzme u obzir da je njen istorijski i civilizacijski zadatak da kroti mediokritet, da ga jaše i zloupotrebljava. Što jednom reče Stevo Žigon, meni je ideja o bogu (i o Bogu) veoma bliska, ali ne i ideja o crkvi – naravno, uz dužno poštovanje prema onim njenim predstavnicima koji su zaista posvećeni veri, a ima ih. Elem, brak. Teško ga je shvatiti ozbiljno ovih dana. Uveren sam da su detetu potrebni i mama i tata, i to je jedina istinski ozbiljna stvar u svemu tome. Venčanje? Vaš najlepši dan, ali takav da padnete na nos da bi se drugi dobro proveli. To mi baš nešto i ne zvuči kao naš dan, kamoli najlepši. Suma sumarum, i inače verujem u suštine, ne toliko u forme. Hoću reći, na strani sam onih koji smatraju da je to samo papir; avaj, baš zato što jeste samo papir, ne vidim zašto je problem potpisati ga ako ljudi osete da jesu u braku.
Tvoje teme su u suštini čojstvo i junaštvo, odnosno njihov bolni i tragični manjak. Popularne teme su muško – ženski odnosi, ali one ne isključuju čojstvo i junaštvo, dapače. Šta misliš, bi li stvari bile drugačije, kada bi dominantna energija u društvu,ekonomiji, politici, kulturi, bila ženska, a ne muška?
Drugačije – da. Ali sa istim brojem mana i vrlina, samo bi to verovatno bile neke druge mane i vrline. Nemam ništa protiv, u svakom slučaju.
Vajkamo se u neverici šta nam se sve događa u 21. veku, kao da protok vremena garantuje razvoj i napredak. Nije li 21. vek samo urbani mit?
Pa, i jeste i nije. Zasigurno nije reč o pukoj meri protoka vremena, svet ne izgleda isto ni kao pre dvadeset, kamoli pre sto ili petsto godina, i to je gola stvarnost lišena svake mitologizacije. Sa druge strane, to, naravno, ne menja ljudsku prirodu – čovek nije suštinski bolji samo zato što je savremen. Ali da bi bio funkcionalan, on mora razumeti vreme, biti ili u njemu ili ispred njega, nikako iza. U čisto pragmatičnom, sociološkom smislu, novo vreme donelo je termin funkcionalna pismenost, koji predstavlja stvarnu jedinicu mere razumevanja savremenog sveta: recimo, većina naših problema ovde i sad ima direktne veze sa time što je većina nacije funkcionalno nepismena; zato što su takvi, slede mesiju koji će ih jednog dana zvanično učiniti građanima Evrope, ali to ništa neće vredeti, jer nisu građani 21. veka, nego jedva dvadesetog, ako ne i nekog ranijeg.
Vlastodršci bezobrazno prikrivaju činjenicu da je ovo 4D teren, i da je potpuno jalovo biti građanin prostora ako nisi i građanin vremena, a ovo drugo je daleko delikatniji poduhvat nego prvo, zahteva mnogo temeljitiji i brižniji rad i podrazumeva promenu koja nije kozmetička, nego suštinska. To nije unapred zadata stvar, to što ti kalendar stoji na zidu nimalo ne znači da si njegov savremenik. Zato što je to tako, mi ćemo na prag EU stići ili kao razulareno pleme koje siromašno i gologuzo skače oko totema sa likom polubožanskog vođe, sa vrlo živo i brižno isklesanim dupetom koje može da primi mnogo celivanja istovremeno, ili pak kao puka radna snaga bez jedne jedine duhovne potrebe, uništena bića svedna na to da im jedini životni cilj bude platica koja ne kasni. Moja prognoza: oba.
Kako uklapaš nadu i veru sa spoznajom i ciljevima? Šta te motiviše?
Esejistički deo knjige Napet šou dosta promišlja upravo nadu i očaj: tvrdim da su to dva izotopa iste stvari, isti ćorsokak sa različitim predznakom. I jedno i drugo je predaja: nada u svojoj suštini nije ništa izglednije stanje duha nego očaj, samo je prijatnije. Napetost takođe nije normalno stanje, nimalo, ali ga ova knjiga afirmiše kao najnormalniju reakciju na raskrsnicu iz koje se ne može napred, a levo i desno skreće se u stranputice nade ili očaja. To je uprošćena verzija naše svakodnevice i svih naših podela. Otuda, moto Napetog šoua je ono staro Dinesenovo ne očajavaj i ne nadaj se. Rečju, da li nam ovo sve oko nas daje realan razlog za nadu, onu koja nije tek bespomoćnost, nego šansa? Ne. A da li to sme biti naše opravdanje za saučestvovanje u javašluku? Nipošto. Naravno, to ne bismo smeli tretirati kao nekakav izum i otkriće. Imati želje, to je drago i simpatično samo kod dece – posle detinjstva, normalno je imati ciljeve i raditi na njima. Želje su u direktnoj vezi sa nadom, to je ono kad više ništa nije do tebe, ali ti ipak želiš, pa se otuda, tako bespomoćan, nadaš ili pak očajavaš. To je sve pasivno i veoma loše. A motivacija? O tome uopšte ne razmišljam, jer ne stvaram iz motiva, nego iz potrebe. Pisanje je, kao i svako drugo stvaralaštvo, duboko intimna stvar, to radiš jer moraš, i otuda ne iziskuje ni motiv, ni objašnjenje.
Aleksina Đorđević
