Film je u životu njegove porodice bio “druga religija“, zato što mu je otac vlasnik jednog od većih privatnih filmskih arhiva. Odrastao je sa svešću da u svojoj kući ima “skriveno blago” koje će jednog dana pripasti njemu. Svoju ljubav prema bioskopu i filmovima gradio je u sali čačanskog bioskopa, gde je provodio svoje detinjstvo. To je sve uticalo na Marka Čkonjevića da se opredeli za profesiju koja ćemu omogućiti da radi u filmskoj industriji. Danas je on regionalni direktor marketinga kompanije “Cineplexx”, koja poseduje i tri multipleksa u Srbiji, u SC “Ušće”, “Delta City” i “Plaza” u Kragujevcu. U razgovoru za “Wannabe Man” otkrio nam je šta podrazumeva njegov posao, kao i kakvo je stanje srpskih bioskopa.
WANNABE MAN: Kako biste opisali svoju profesiju, šta ona sve podrazumeva?
MARKO ČKONJEVIĆ: To je jedan od onih poziva koji vas uzme celog, beskompromisno. Zato bih rekao da je moja profesija zahtevna, na prvom mestu. Nijedan posao, ako hoćete da ga radite kako treba, ne možete da radite bez posvećenosti i odricanja, a ovaj nikako. Morate biti u toku sa svim segmentima javnog života jer i najmanja omaška može da vas košta boljeg rezultata. Ovaj segment industrije zabave je prvi na udaru i oseti svako društveno pomeranje, događaj ili krizu čak i lepo vreme, jer će se prvo osetiti u bioskopu i odraziti na posetu. Moj radni dan traje 24/7 u pravom smislu te reči. Za one koji istinski vole to što rade, nagrada su ostvareni rezultati i zadovoljna publika. Priznanje je svaki film koji ste bili u prilici da vidite nekad i par meseci pre redovne distribucije, svaki festival na koji ste otišli i svi divni ljudi koje ste upoznali i sa kojima radite. Ono što najviše volim kod mog posla, pored dinamičnosti i kreativnosti, jeste to što ako ga radite kako bi trebalo, otvara sva vrata na koja biste pokucali.
Vaš otac je napravio kolekciju koja bi mogla da se svrsta u jednu od većih privatnih filmskih arhiva na ovim prostorima. Koliko je to uticalo na vaš izbor profesije?
Odrastao sam sa svešću da u mojoj kući postoji neko “skriveno blago” koje će meni biti dostupno kada porastem, odnosno “kada budem mogao da razumem”, kako su mi tada govorili. Onda sam odrastao i shvatio da je film u životu moje porodice bio “druga religija”, uredno zavedena i spakovana u jedan orman za cipele. Čitava arhiva jedne umetnosti i industrije, oltar obožavanja pokretnih slika koji je decenijama gradio moj otac, ženski frizer iz Čačka. Bio je to oltar ispod neba sa kojeg su sijale neke druge zvezde.
Bez obzira na to što su moji roditelji imali druge planove za mene, siguran sam da nikada nisu mislili da ću se aktivno baviti filmom, bioskopima i distribucijom. Kolekcija pored koje sam rastao i koju mi je otac ostavio u nasleđe, usmerila me je u životu i zarazila me pokrenim slikama i tako osujetila planove mojih roditelja da im sin bude profesor engleskog jezika, ili prevodilac na institutu.
