Fotografija i putovanja su možda logičan spoj, ali venčanja i motori? Nikola Marinković je ipak uspeo da spoji sve svoje ljubavi pa nam je otkrio zašto se posle ekonomije okrenuo fotografiji, zašto je odabrao da fotografiše baš venčanja i kako se u celu tu priču uklapaju motori.
WANNABE MAN: Zainteresovan si za fotografiju još od malih nogu. Kako se “rodila” ljubav između vas i šta je ono što je održava svih ovih godina?
NIKOLA MARINKOVIĆ: Verujem da su svi ’80-ih znali za Zenitove aparate, pa kako mi je isti bio u kući, doneli matorci sa putovanja iz Rumunije, nije mi mnogo trebalo da sa 6 godina smislim kako da se popnem do visoke police. S obzirom na to da nam tada internet nije bio dostupan, iako pojma nisam imao kako se isti pali, ipak je privlačnost bila prevelika i rodila se želja za ovom profesijom. Čak i na vrištanje ćaleta što sam mu “maznuo” ljubavnicu, uspeo sam da istrajem u tome. Ono što me održava je verovatno vulkan osećanja koja prolaze kroz krv u trenutku zvuka zavese. Kad se to oseti, postaje potreba, kao recimo potreba za adrenalinom.
Umesto ekonomije za koju si se školovao – fotografija. Šta najviše voliš u vezi sa ovim zanimanjem, a što nisi mogao da pronađeš u svojoj profesiji?
Zvučaću kao matorac ali ondašnje vreme u Srbiji nije davalo mnogo prostora za želje i ljubavi. Medicina, pravo, ekonomija – klasični stereotipi kuda su nas usmeravali. Kad sredina ima preveliki uticaj na čoveka, verovatno i on sam skrene sa puta u nekom trenutku. Srećom nije mi mnogo bilo potrebno da se osvestim, lupim šakom o sto i vratim se korenima. Upravo ta klasičnost i nemogućnost ispoljavanja svoje ličnosti me je odvukla od ekonomije.
Poznat si po svojim fotografijama venčanja i zaljubljenih parova koje zaista odišu posebnom emocijom. Kako to da si kao muškarac odabrao baš ovakvu romantičnu temu? Da li si i sam romantičan? (smeh)
Moda, Vogue, ludilo… San, pretpostavljam, svakog fotografa. Venčanja za arti fotografa – nezamislivo. Na prvom venčanju sam demantovao to. Osećanja koja ljudi ispoljavaju na “weddu” su toliko iskrena da čak rastope i najtvrđi kamen, najjačeg muškarca. Verovatno nisam ni svestan da sam romantičan. Ali sam osećaj fotkanja tih iskrenih stvari, te erupcije emocija retko gde drugde čovek može osetiti. Zato je to pravac koji pratim.
O čemu najviše vodiš računa prilikom fotografisanja ovakvih posebnih prilika? Koliko je teško “uhvatiti” baš svaku emociju, a znamo da ih tokom venčanja ima zaista mnogo?
Pravila, pravila, pravila na svakom koraku. Kad prestaneš da vodiš računa o svi tim pravilima nije teško uhvatiti momenat. Treba se opustiti, ne razmišljati samo o tehnici, fokusu, dijagonali, vertikali. Vajb ljudi je najbitniji. Opuštenost i energija – to je fotografija, a dobra je ona koja te “proradi” ne ona koja je tačna u fokusu.
Kako bi opisao svoj stil fotografisanja? Šta je ono što te izdvaja od ostalih fotografa?
Pretpostavljam da bi svaki fotograf sad rekao, moj poseban stil. Mislim da me ipak izdvaja baš taj momenat “breaking the rules of photography”. Moj stil je žurnalistički, fokusiram se na trenutak, ne na osobu koja mi fali da popunim broj slika. Edit tih fotografija je samo šlag na torti i same boje edita takođe govore o karakteru fotografa. Verovatno je u tome razlika između svih nas.
