Oliver Šotra je britanski standup komičar srpskog porekla koji često nastupa u zemlji iz koje potiče. Razlog za to je što ga, kako sam kaže, ovdašnja publika razume ono što govori. U intervjuu za naš magazin pričao nam je o svom poslu, kao i razlikama između srpske i engleske publike.
WANNABE MAN: S’ obzirom na to da ste odrasli u Engleskoj gde nastupate kao standup komičar, možete li da nam objasnite šta je to što čini specifičnim čuveni britanski humor?
OLIVER ŠOTRA: Jezgro engleskog humora je sarkazam. Englezi odrastaju na mešanoj dijeti crnog humora koji je uvek začinjen sa teškim dozama sarkazma. Koren tog sarkazma nalazi se u poznatom sumornom engleskom vremenu.
Zašto mislite da on kod nas dobro prolazi, iako smo različitog temperamenta, što govori i izuzetna popularnost serije “Mućke” i “Montipajtonovaca”?
Englezi i Srbi su definitvno različiti. Srbi cene engleski humor zato što cene ironiju. Ironija je vrlo slična sarkazmu. Nikada nisam bio ljubitelj Monty Python-a i nisam to puno gledao, ali moj posao je da procenim humor ljudi iz svakodnevnog života, što sam i radio u obe zemlje. Kad bi samo Englez mogao da nauči srpski, siguran sam da bi obožavao srpski humor.
Kako ste počeli da se bavite standup komedijom, a imate diplome iz engleske književnosti i političkih nauka?
Radio sam razne poslove. Ni jedna od mojih diploma mi nije pomogla da dobijem posao. Postoji velika razlika između posla i karijere. Uvek sam bio veliki ljubitelj stand up komedije i bio sam komičar godinama dok sam imao redovan posao. Nema diplome za stand up, sve se uči dok si na sceni. Počeo sam u Londonu pre nekoliko godina kada me je drug pitao da gostujem kao komičar u njegovom klubu. Bio sam očajan i hteo sam da opet probam da dokažem da mogu.
Kojim temama se najčešće bavite na nastupima u Srbiji, a kojim u Engleskoj?
Kad nastupam u Srbiji pričam o svojim iskustvima Engleza koji živi u Beogradu. To je čak i ime mog šoua. Pričam o dnevnom životu stranca, kako flertovati sa devojkama, opisujem susrete sa policijom, govorim o ludim vožnjama taksijem, masnim ćevapima, nemogućoj gramatici, o babama koje misle da su doktori, itd. U Engleskoj mogu da koristim isti materijal, koga imam dovoljno za dva sata, a tamo glavni nastup traje samo 20 minuta.
Čini se da srpska publika najbolje reaguje na šale o politici. Da li i Engleze zanima njihova politička situacija toliko da vole da se smeju na njen račun?
Zapravo se ne slažem. Ja lično nemam materijal o politici jer me ta tema ne interesuje kao komičara. Neke moje srpske kolege imaju političke viceve, ali ništa ne može da zasmeje publiku više nego priča o dnevnom životu, zato što je nešto što svi razumeju.
Šta biste rekli o publici? Kako vas prihvataju ovde, a kako tamo?
Ovde sam uvek bio dobro prihvaćen. Publika u Srbiji pažljivo sluša, gladni su dobrog stand up-a i cene moju perspektivu kao stranog stand up komičara. U Engleskoj sam radio u nekoliko poznatih londonskih klubova, a publika tamo je zastrašujuća. Srećom, ja sam tip koga izazovi motivišu.
Koje su odlike dobrog standup komičara?
Kao kod bilo koje vrste umetnosti, ljudi reaguju na iskrenost, na ono što je autentično, od onoga što dođe iz srca, do ličnih iskustava od kojih me je pomalo sramota. Komičar ne sme da se stidi. Dobar komičar mora da bude u stanju da osvetli najmračnija mesta svetlom komedije. Mora da gleda sitaciju koju je neko doživeo hiljadu puta, kao i da primeti stvari kojih drugi nisu svesni. Ponekad čak mora i da obrazuje, ali pre svega mora da bude smešan.
Kako vam se dopada srpska standup scena i može li da parira engleskoj koja ima tradiciju dugu preko sto godina?
Naravno scena ovde ne može da se uporedi sa engleskom scenom; ima preko 1000 “komedi klubova” u Londonu. Ovde su mi omiljeni nastupi u pozorištima i klubovima; podseća me na scenu u Londonu iz starih vremena, kad je sve i dalje bilo underground, sirovo oštro. Fanovi ovde su pravi entuzijasti stand up-a, oni su sveznajući i gladni kvalitetnog humora. Dok god oni traže ovu vrstu umetnosti, ona će nastaviti da raste.
