Da li više posvećuješ sebe privatnom poslu ili muzici? Da li možeš da balansiraš te dve stvari?
Ne mogu da balansiram. Muzika i taj neki adrenalin koji tu dobiješ, možda je jedina stvar bolja od toga seks. Daću ti primer, ja sam se pre nedelju dana vraćao sa svirke i imao napad bubrega, dok mi ozbiljno nije bilo loše, uopšte nisam primetio da mi se nešto dešava, dok mi nije pala kapljica znoja. Zašto? Zbog tog adrenalina, koji je toliki posle svirke kada vidiš ljude koji skaču, kojima je super, koji se ljube. Ta količina emocija koju daš i koja ti se vrati, to je neprocenjivo.
Ima li neki zanimljiv događaj sa svirke koji ti je ostao u sećanju?
Išli smo u Moskvu, da sviramo za neke naše prijatelje, po preporuci i bili smo dosta u nekom vremenskom škripcu. Bio je to neki rođendan koji se svira, na primer, u četvrtak, a mi smo već u subotu morali da budemo u Beogradu, jer smo imali zakazanu svadbu za nekog momka koji je eto igrom slučaja isto iz Moskve.
Otišli smo u četvrtak da sviramo, a u petak imamo avion da bismo se vratili i bili normalni za subotu. Moskva je ogroman grad i meni jedan od omiljenih. I sad ti imaš možda od centra grada do tog Šeremetjeva, jedno trinaest kilometara. Krenuli smo četiri sata ranije. I sad ti vidiš ulicu koja je dugačka petnaestak kilometara, koja ima pet traka i sve je puno. I evidentno je da za četiri sata ne možeš da stigneš na aerodrom. E, sad, bili smo u dva džipa, a taj jedan u kom je deo benda krenuo je obilaznim putem i stigao na vreme. Sad, mi smo na vezi i kažemo im da urade nešto, da zadržavaju tamo, ako ne stignemo do sutra, nema ništa od svirke, a nikad se ovom bendu nije desilo da otkaže nekom svirku. I sad ovi mole i kume tamo da se zadrži avion, a kasnimo već 45 minuta. Svima je već obelodanjeno da kasnimo, mi stižemo, prođemo sve kontrole, a Šeremetjevo je jedan od najzaštićenijih aerodroma na svetu, i ispada da nas čeka 45 minuta avion na pisti, sa upaljenim motorima. Dolazi sad neki specijalni kamionet i ubacuju nas u avion, sa sve koferima, a putnici kojih ima preko sto, kreće pljuvačina i sad kako se sve u životu namesti, glavna stjuardesa je bila snaja našem harmonikašu. I mi se ispozdravljamo sa njom, mi uopšte nismo znali da je ona tu. Svi nas gledaju, mi otvaramo šampanj, a svi nas mrze i pljuju kako kasne, kako ih čekaju u Beogradu, a let traje tri sata. Nekako mi to preživimo, izađemo, a sutra u vili Jelena, kod Karića, svadba. Sva sreća stigli smo. A oni putnici u avionu – to su sve bili gosti, koji su krenuli na tu svadbu iz Moskve. I mi se sad gledamo, a oni ne veruju. I svi govore, pričamo ceo dan kako su nas neki idioti zadržali, a vi ovde svirate, da li je to moguće? To je bila zanimljiva priča, a na kraju smo se rastali u prijateljskim odnosima.
