San svakog dečaka je da postane superheroj. San svakog glumca je da bude u holivudskom hit filmu. Dokaz da snovi mogu da postanu stvarnost jesu život i karijera Stefana Kapičića.
Odrastajući uz stripove iz Dečijeg dnevnika kao što su Alan Ford ili Zagor, Stefan je sakupljao i originalne američke kopije X-men-a. Tako je odavno ljubitelj “Deadpool”-a, filma koji je trenutno najgledaniji širom sveta. Uloga Kolosusa, velikog metalnog mutanta, u ovom filmu pripala je njemu. Prilikom posete Njujorku kako bi promovisao film, odvojio je malo vremena da porazgovara sa nama.
WANNABE MAN: Kako ste saznali da ste dobili ulogu?
STEFAN KAPIČIĆ: U početku nisam znao na koju audiciju idem. Snimao sam u Crnoj Gori i Hrvatskoj, a moj menadžer mi je poslao tekst sa čudnim imenima i rekao mi da prihvatim to. Prošao sam tri nivoa, a zatim su promenili neka imena. Poznavajući stripove, povezao sam imena i shvatio da to može biti samo Vejd Vilson u “Deadpool”-u. Moj lik je trebalo da bude ruski superheroj, a to može biti samo Kolosus, i to mi je pomoglo. Kada sam došao u Los Anđeles, imao sam samo tri slobodna dana između predstava. Putovao sam ceo dan, došao sam u Los Anđeles i tamo radio sa Timom Milerom. Trebalo je da to bude četiri sata, ali smo radili oko devet sati. Nakon toga sam se odmah ukrcao na avion i stigao pravo pred audiciju. Sve je tako brzo prošlo da sam, dok sam nastupao, pomislio da je to bio san. Kada su me zvali u 3 sata ujutru i rekli mi da sam dobio ulogu, tek tada sam shvatio da to nije bio san. Zahvaljujući tome, ja sam najsrećniji čovek na svetu!
Recite mi nešto o Vašem životu i karijeri pre filma “Deadpool”?
Tokom druge godine studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sam najpre dobio uloge u pozorištu, pa stoga volim da kažem da sam prvenstveno pozorišni glumac, pa onda sve ostalo. Ja sam veliki ljubitelj pozornice, a to je suština našeg posla. Radio sam svuda u Evropi, čak i u republikama bivše Jugoslavije – u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Sloveniji. Uradio sam mnogo filmova, TV show programa, reklama… Zatim sam se preselio u Los Anđeles gde sam radio u stvarno dobrim TV show programima kao što su “24”, “Numb3rs”, “The Unit”. Snimio sam film sa Dru Barimor za kuću Universal koji se zvao “Veliko čudo”. Zatim sam se vratio u Hrvatsku jer je počeo štrajk pisaca i recesija u Americi, pa je bilo zaista teško raditi i plaćati račune.
Da li je Vaše iskustvo na bini pomoglo da postanete glumac u Holivudu?
Naravno. Kao što sam ranije napomenuo, bavljenje pozorišnom glumom je nešto što je suština. Kada viđamo filmske zvezde u pozorištima na Brodveju, to je zato što svaki glumac poželi da se vrati na pozornicu, odakle je, u većini slučajeva, i počeo. Kada snimaš filmove oni te zaustavljaju, nema kontinuiteta. U pozorištu počneš svoju ulogu i dok sve nije gotovo ne prestaješ. Kod snimanja filmova ima jako puno prekidanja, ponavljanja, eksperimentisanja…U pozorištu ljudi mogu da vide kakav si glumac, jer imaš svoju ulogu koju moraš da preneseš, ne možeš je promeniti i početi od početka.
