VR-All-Art je revolucionarna platforma i novo tržište za umetnike, galerije, muzeje i široku publiku za istraživanje, izlaganje i uživanje umetnosti u AR-u i virtuelnoj stvarnosti. VR-All-Art omogućava svima da istražuju umetničke radove i otkrivaju umetnike iz celog sveta gde god se nalazili i u bilo koje vreme, a na ovaj način umetnici više nisu ograničeni na fizičke granice stvarnog prostora i vremena.
Iza ovog zanimljivog projekta se krije Vitomir Jevremović, koji ima dugogodišnja iskustva u radu u IT i biznis sektoru i koji vodi produkcijsku kompaniju Digital Mind, u okviru koje kreira VR, AR, internet i mobilne aplikacije u oblasti marketinga, kulture i obrazovanja. Takođe, autor je jedne od prvih muzejskih instalacija virtuelne stvarnosti – VR muzeja Nikole Tesle.
Sa Vitomirom smo razgovarali o svim mogućnostima i prednostima ovakvog načina izlaganja umetničkih dela, kao i o tome kakva nas (virtuelna) budućnost očekuje!
WANNABE MAN: VR-All-Art je projekat svetski, a naš; globalna platforma o kojoj se već dosta govori u svetu što svakako privlači i našu pažnju. O čemu se ovde radi?
VITOMIR JEVREMOVIĆ: VR-All-Art otvara mogućnosti za nov pristup izlaganju i konzumiranju umetnosti. Naša digitalna civilizacija se sada trasformiše u novu, virtuelnu civilizaciju. Virtuelni prostori postaju realnost koju možemo posetiti i u njoj doživeti nova iskustva. Mi ovaj novi prostor vidimo kao poligon za prezentaciju umetnosti i kulture, način da savladamo prostorno-vremenske granice, da otvorimo i demokratizujemo tržište i kreiramo nova pravila u jednoj tradicionalnoj industriji.
Kako ste došli na ideju da kreirate ovo virtuelno tržište za umetnike? Da li je odziv umetnika koji bi izlagali svoje radove na ovaj način dobar?
Kreirali smo veliki broj VR proizvoda od kada su nam prve VR kacige stigle u ruke i pokazalo se da VR ima veliki potencijal i van igrica, u stvaranju iskustava koja nisu dostupna u realnom životu. Kako se kulturom, arheologijom i muzeologijom bavim već dve decenije, razmišljanje u pravcu virtuelizacije kulturnih doživljaja je bio logičan korak, pa je tako nastao i Virtuelni Muzej Nikole Tesle, prvi muzej u virtuelnoj stvarnosti, rađen pre dve godine u saradnji sa agencijom Direct Media i Muzejem Nikole Tesle. Kreiranje ovakve interaktivne postavke otkriva mnogo pitanja o predstavljanju kulturnog nasleđa, što je dovelo do interesovanja javnosti za kreiranje virtuelnih izložbi. Tada se postavilo pitanje: ako kreiramo seriju odvojenih projekata od kojih je svaki zasebna izložba, zar nije bolje da svi budu dostupni na jednoj platformi i da čine povezano iskustvo? Paralelno razvoju takve ideje, aktivno smo razmišljali o tome šta je sledeći veliki korak u polju razvoja virtuelne stvarnosti, i kada i šta ćemo moći da kupimo i prodamo u virtuelnom okruženju. Kada su se ove dve ideje spojile u jednu, nastao je VR-All-Art.
Šta sve VR-All-Art omogućava umetnicima? Na koji način su oni sada povezani sa publikom?
VR-All-Art umetnicima rešava nekoliko ozbiljnih problema. To je, najpre, izlaganje umetnina velikih formata, jer u virtuelnoj stvarnosti veličina nema granice. Transport, troškovi i logistika koja prati postavljanje izložbe takođe su olakšani, posebno ako su izložbe van granica zemlje. Kako je VR-All-Art globalna platforma, ona omogućava dostupnost van lokalne zajednice, i daje mogućnost publici da sa raznih strana planete “posete” izložbe, ali i da kupe umetnička dela direktno u VR-u.
Postavljanje umetničkih dela u virtuelne prostore daje kontekst i kreira iskustvo koje nije moguće predstaviti na običnom sajtu ili mobilnom telefonu. Ovo je ključna razlika između klasičnog prikaza digitalne slike na ekranu kompjutera i doživljaja umetničkog dela u virtuelnom svetu, kada imate priliku da zaista stojite ispred njega i divite mu se.
Ideja da umetnost nije ograničena na stvarni prostor i vreme je dobra, međutim, neki bi rekli da se na ovaj način dodatno otežava rad galerija i drugih kulturnih ustanova koje bi prikazivale i promovisale umetnost – fizički. Koji je vaš stav po ovom pitanju?
Ovo je izuzetno komplikovano pitanje o kome se u akademskim krugovima diskutuje više od deset godina. Galeristi i umetnici već nekoliko godina pričaju o velikoj krizi u kojoj su se našli. Dominacija “mega-galerija” i pritisak na srednji sloj galerija, kojima rastu troškovi a pada promet, jedna je od gorućih tema industrije. Iznajmljivanje skupih prostora, nastupanja na sajmovima umetnosti, kao i marketing i promocija umetnosti, podigli su troškove koje galeristi imaju i veliki broj njih se bori za goli opstanak. Mi se trudimo da stvorimo novo rešenje za ovaj rasprostranjeni fenomen. Kreiranjem virtuelne galerije, vi se oslobađate granica realnog prostora i publike, ali ne na način na koji to klasičan internet nudi, već na način mnogo približniji vašem dosadašnjem delovanju. VR-All-Art nije samo platforma za izlaganje, već i skup alatki koje omogućavaju lako pravljenje, planiranje, skeniranje, kao i arhiviranje izložbi. Ovakvo njegovo korišćenje galerijama i muzejima donosi brojne dodatne pogodnosti pored prisustva u novoj realnosti. Mi vidimo virtuelnu stvarnost kao rešenje koje smanjuje troškove, proširuje publiku i nudi održiviji model poslovanja mnogim ugroženim galerijama na tržištu.
Globalizacija i savremeni način života svakako iziskuju promenu mišljenja, vrednosti, navika, a ovo se odnosi na sve sfere života, pa tako i na umetnost. Gde je granica između stvaranja “globalnog sela” i narušavanja onog tradicionalnog na šta smo navikli? Koliko daleko je u redu otići u inovaciji i revoluciji?
Odavno smo sve granice prešli i bez mnogo razmišljanja se otisnuli u nepoznato. Niko nas nikada nije pitao da li su digitalizacija i internet dobre promene, da li su društvene mreže korisne i šta će nam doneti. Sada je kasno. Pandorina kutija odavno je otvorena, a naša tela i fizička ograničenja realnog prostora zaostaju pred cunamijem digitalnih blagodeti koje je civilizacija, odnosno koju su ljudi stvorili; to novo globalno selo u kojem živimo. Sada nema povratka, možemo se samo kretati napred, u nove neistražene teritorije. Tradicionalno i ono na šta smo mi navikli, nije isto na šta su navikla naša deca. Ona su “rođena” sa tabletima i telefonima, ni ne znaju kako izgleda svet bez interneta. Njima digitalna civilizacija nije navika kao nama, već realnost, a drugo ne poznaju. Inovacija nema granice, jer, bar za sada, ne postoji globalno telo koje odlučuje koja je inovacija “dobra”, a koja “loša”. To je, rekao bih, nezaustavljiv proces od kada je nastala ova moderna civilizacija, u ovom ciklusu.
