Pravac stvaranja u okviru kojeg radite nazivate “podrealizam”. Šta ovaj pravac podrazumeva, šta ga karakteriše?
To nije pravac u klasičnom umetničkom smislu jer ih više nema danas. Živimo u vremenu fragmentacija i simultane implozije svih mogućih umetničkih ponuda. Umetnost je kao švedski sto gde svako uzima šta mu treba po potrebi i želji. Uspeh često leži u načinu na koji se to radi. Što se tiče naše grupe, to je više spoj afiniteta i prijatelja koje vezuje prvenstveno slikarstvo i koji unutar te prakse istražuju neke lične svetove. To je umetnost koja se bavi imaginacijom, koja crta nove granice unutar platna. Verujem da je slikarstvo u stvari jedini medijum koji može da sve vreme sebe regeneriše, bez da zavisi od tehnologije, baš suprotno. Mnogi žive u iluziji da je umetnost “savremena” samo ako koristi tehnologiju vremena, što je suludo jer se ona razvija toliko brzo da ne može da bude relevantan faktor u umetničkom svetu čija je suština mnogo kompleksnija. Slikarstvo u sebi nosi taj jedinstveni i neponovljiv duh koji je motor umetnosti, a on je uglavnom rezultat grešaka, lutanja, crnih kutija u glavi iz kojih vadimo jedinstvene slike i koje ne podležu tehnološkom razvoju i mehaničkoj reprodukciji. Slikarstvo je hard disc umetnosti. “PodRealizam” je apsolutna demonstracija toga. Tu su nove granice i nove ponude.
Kako i gde sve pronalazite inspiraciju za svoj rad?
Inspiracija je rezultat rada, u praktičnom smislu, dnevna praksa u ateljeu, konkretno istraživanje. Sa druge strane to je stalna veza sa neprekidnm radom mozga koji funkcioniše kao filter i spaja stvari po nekom svom sistemu. Umetnost je suočavanje sa svetom, bio on realan svet oko nas ili unutrašnji svet koji je u svakom od nas jedinstveno stvoren i artikulisan. U tom protoku se stvaraju iskre koje onda mogu, ali i ne moraju, da se pretvore u “umetnost“. To može da bude bilo gde i bilo kad.
Ono što Vas je u poslednje vreme inspirisalo jeste projekat “EKV Reload”. Šta ste želeli da prikažete i pokažete grafikama koje ste uradili?
To je obeležavanje više stvari. Novog reizdanja ploča koje uključuje i redizajn omota koje sam tada radio bez digitalnih tehnologija, i pokušaj da se EKV i ceo njihov opus postavi na neku širu umetničku lestvicu, jer su oni iz ove perspsktive definitivno poslednji veliki rock bend sa ovih prostora. Problem je što je prošlo mnogo vremena da bi to bilo normalno. Niko ih nije zamenio. Niko nije preuzeo štafetu. To je pogubno iz kulturološkog ugla jer podrazumeva da je primitvnija muzička forma preuzela teritoriju, što je očigledno. Drugi problem je da mnogi veruju i podržavaju ideju da je to OK. Rock muzika, mimo toga što je mnogo superiornija muzička forma nego folk ili kako god se to zvalo danas, je umetnička forma koja povezuje sve druge. Preko Rock-a se ulazi u literaturu, film, druge kulture, umetnost, pa čak dalje i u pozorište, dizajn ili arhitekturu. Zato mislim da EKV treba de se postavi kao iskonski Art projekat sa ovih prostora.
