Popularnost hrani vaš ego – poštovanje hrani vašu dušu

Veliki poroci velikih pisaca

Citati Thomasa Manna o čoveku, ljubavi, istini i vrlinama

8 Netflixovih Marvel heroja koje bismo voleli da vidimo u MCU

Zanimljive činjenice koje treba da znate o Tomu Hardyju

10 glumica u koje smo bili zaljubljeni 90-ih

Ivan Divan: “Ne bih odvajao svoju čovečnost od umetnosti”

Postavljanje granica – znak zrelosti i stabilnosti

Kako da bolje podnesete odbijanje

Iritantne stvari koje vam sigurno neće nedostajati – jer ste singl

Ovo je hrana od koje će vam mamurluk biti “kao rukom odnesen”

Ovo su najplaćeniji sportisti u 2021. godini, a evo koliko oni zarađuju

Hrvatska kompanija Rimac postaje većinski vlasnik Bugattija

Stvari koje rade pravi džentlmeni

Ovo je hrana koju bi trebalo da izbegavate nakon što napunite trideset

Umetnost i kultura

Jugonostalgija: Gitara i krivo je more

Makarska i u njoj samo tinejdžeri. Kao da je Bog skupio sve srodne duše jugoslovenske i doveo ih na plažu.

Sva ona otrcana romantika, koja vam se živo zavlači pod kožu i tera vas da svučete sve sa sebe i uronite u more pod mesečinom, da vam hladna noćna voda ugasi žeravicu. Pa kad prođe drhtanje od hladnoće, nastavi se drhtanje od miline. Oko vas je nepregledna voda, iznad vas je nepregledno nebo, a vi se osećate kao da ste kod kuće. Bezbedno, zadovoljno, opušteno, razdragano. Slobodno.

Pa kad izađete i brzo se obrišete, obučete i umotate celi u svoju omiljenu hipi suknju, koju vam je baka napravila od gaze i ofarbala je vezanu u čvorove, tako da je puna preliva, svetlijih i tamnijih delova, a vi je toliko volite da je nosite preko dana kao haljinu za plažu, a uveče kao večernju haljinu i noću kao spavaćicu ili pokrivač, tog momenta neko od one trojice sa gitarama krene nisam te izgleda volio mnogo, sve je po starom a više nisam tvoj/ i nije mi važno s kime noćas slušaš ovu pjesmu i plačeš li/ i onda svi krenete iz sveg glasa piišiiii, piši po nekad dva tri reda, piišiii, znam da je gužva i da nećeš stići/ piišiii, opiši mjesta, gdje nas dvoje skupa nikada nećemo ićiii…

Pa posle toga raspalite mešajući A i B strane i albume, ali Bijelo dugme je znao svaki jugoslovenski tinejdžer, koji je došao u Makarsku, kao što su tinejdžeri preko bare išli na Vudstok.

Bijelo dugme je muzički simbol bivše Jugoslavije. Ušiveno s lica i naličja, iznad šliceva, na manžetne, u jastučnice, u kapute žute krojene bezveze.

Pevale smo moja sestra i ja, tinejdžerke na samostalnom letovanju koje smo opušteno sa 15 produžile na 25 dana, jer nam je preteklo love. Ah, kada ste poslednji put iskusili taj osećaj, da vam lova pretiče?

Jugonostalgija Gitara i krivo je more1 Jugonostalgija: Gitara i krivo je more

Društvo smo našle tako što smo se pridružili grupi čije su gitare najbolje zvučale. Neki iz grupe su tek došli, neki idu za par dana, neki su u prolazu. Onaj Zagrepčanin, pa nikada nismo zaboravile koliko je bio sladak! Potpuno je izgledao kao crnac iz Kose, samo belac, sa onom divljom frizurom, kikicom koja štrči, perlicama, perijem i prslukom. Uhvatio je moju sestru za ruku i poveo u more. Zagazili su do kolena, on u farmerkama, ona u hipi suknji, kad su počeli da se ljube. Njena plava divlja kosa do struka svetlucala je pod mesečinom i to je bilo sve što se jasno videlo od dve zagrljene siluete u noćnom moru ispod noćnog neba. Posle je bila tiha i oči su joj bile ozbiljne, a ja znam da je to nešto najromantičnije što joj se ikada dogodilo u životu. Jer je to bilo nešto najromantičnije što sam ja ikada videla.

Meni se sviđao Bosanac sa gitarom, isti Berger. Iskričave crne oči, moćan glas, neukrotiva kosa, velika usta. Zezao se i pričao između pesama, zabavljajući nas kao voditelj i glavna zvezda programa istovremeno. I pevao nam je Let the Sunshine in, naravno.

A da, svaki tip koji nam se sviđao, ličio je na nekog iz Kose. Ili na Roberta Planta. Ili na Rodžera Daltrija. Ili Morisona. Totalno je bilo sporedno što je Morison iz nekog sela kod Kutine, za koju smo čule prvi put u životu.

Kad smo se vraćale iz Makarske, srele smo u Splitu neke Splićane, koje smo prethodne zime upoznale usred Beograda i odvele ih na Akademiju. Tada su nam rekli, ako ikad dolazimo u Split da ih potražimo na trgu. I našle smo ih, među gomilom mladih na nekim stepenicama, sa gitarama. I nismo mislile da je to neverovatno i kako je svet mali.

Prosto, svet je bio naš.

Mi ga nismo izgubile. Samo nismo uspele da ga pokažemo, ili makar dočaramo svojoj deci.

Aleksina Đorđević

Wannabe TV

Editors choice