Neki stručnjaci tvrde da su vukovi iskoristili ljudsku slabost, empatiju, i na taj način se zaštitili od ekstremne hladnoće i surovih zima tokom kojih bi bez ljudske pomoći sigurno uginuli od gladi ili se smrzli.
“Ljudi su već bili uspešni lovci i bez vukova, uspešniji od svih ostalih velikih zveri. Najverovatnije, vuk je prišao nama, a ne obrnuto, verovatno dok su kopali oko deponija smeća na rubu ljudskih naselja.
Vukovi, koji su bili hrabri i agresivni bivali su ubijeni, dok su oni koji su bili prijateljski nastrojeni preživljavali“ tvrde naučnici koji rade za National Geographic.Da li smo mi pripitomili vuka, ili je vuk pripitomio nas i dalje je predmet rasprave u naučnim krugovima, ali svakako se odigrala transformacija sivog vuka u domaćeg psa.Molekularni dokazi pokazuju da je transformacija započela pre oko 130.000 godina, ali prijateljski odnos između ljudi i pasa kakav danas poznajemo star je najmanje 15.000 godina, što čini pse (odnosno sive vukove) verovatno i prvim životinjama koje su pripitomljene.
Čak i ako je jasno da psi potiču od vukova, još uvek nije sasvim jasno kako je tačno do toga došlo. Kako god bilo, vukovi su u jednom trenutku počeli da žive sa ljudima, a ljudi su vremenom započeli selektivno uzgajanje, sve dok nije postignuta raznolikost koju danas vidimo.
Usled konstantnog ukrštanja sada već podvrsta divljih vukova, odnosno domaćih pasa, psi su počeli začajno da se razlikuju od svojih predaka. Pored toga što su promenili ćud i prilagodili je prijateljski nastrojenim ljudima, psi su promenili i strukturu svog tela.
“Većina pasa danas ima manju lobanju, manje zube i manje mozgove od njihovih kolega u divljini,” tvrdi Ray Coppinger, profesor biologije na Hampshire koledžu u Amherstu, Masačusets, koji je proveo godine studirajući evoluciju i ponašanje pasa. “Psi i vukovi se razlikuju i u ponašanju. Na primer, ženka psa obično ima teranje dva puta godišnje, dok ženka vuka ima samo jednom. Mnogi odrasli psi mole za hranu, što je ponašanje tipično za štenad vukova ali ne i odraslih. Psi pozdravljaju i ližu ljude baš kao što i štenad vukova čine sa svojim starešinama u čoporu.”
Vukovi koji su opstali u ljudskim sredinama su verovatno bili pojedinci koji su nastavili da se ponašaju kao štenad čak i kada su odrasli.
U jednom trenutku, ljudi koji su živeli u blizini ovih prilagođenih vukova shvatili su da oni mogu da budu i jako korisni. Prvo, psi laju kada je uljez u blizini. Drugo, njihov njuh je superioran u odnosu na ljudski i oni mogu mnogo bolje da uoče plen, pa i da ga ulove brže od ljudi.
Selektivnim uzgajanjem pasa, ljudi su naglašavali one prednosti koje su bile najkorisnije u određene svrhe – pa su tako ovčarski psi uzgajani da imaju istančanu sposobnost posmatranja i uhođenja; dalmatinci su uzgajeni da budu izdržljivi, rotvajleri da čuvaju stoku (uglavnom krave)… Neki psi su odgajeni da budu radna snaga i pomoć, a neki da nam sede u krilu, da se maze i izražavaju nam naklonost i da nam prave društvo.
Nakon 15 miliona godina evolucije, od pojave pretka sivog vuka, (Canis, Leptocyon), preko sivog vuka i njegove transformacije, zver je postala postala čovekov najbolji prijatelj.
Naši najbolji prijatelji nisu oduvek bili slatki, čupavi, simpatični i prijateljski nastrojeni. Domaći pas, Canis familiaris, je direktni potomak sivog vuka, Canis lupus. Psi kakve danas poznajemo, zapravo su pripitomljeni vukovi.
Tokom vremena i selektivnog uzgajanja, ponašanje i fizički izgled ovih zastrašujućih predatora su se potpuno izmenili i prilagodili životu sa ljudima. “Ni jedna druga vrsta nije toliko raznolika,” trvrdi Robert Wayne, evolucioni biolog sa univerziteta u Kaliforniji, koji je 1997. godine sproveo jedno od najvećih istraživanja vezanu za pseću genetiku i evoluciju.
Charles Darwin je smatrao da su psi nastali ukrštanjem vukova, kojota i šakala, ali uz pomoć moderne nauke, DNK analiza i molekularne biologije danas sa sigurnošću znamo da svi psi na svetu imaju samo jednog zajedničkog pretka – sivog vuka.
Kako i kada se dogodilo prvo pripitomljavanje, još uvek se nagađa. DNK analiza objavljena 1997. godine sugeriše da je transformacija počela da se odigrava pre oko 130.000 godina. To znači da su vukovi počeli da se prilagođavaju ljudskom „čoporu“ mnogo pre nego što su ljudi imali naselja i počeli da se bave poljoprivredom.
Prema nekim istraživačima, vukovi su bili korisni kao čuvari – privezani oko logorske vatre plašili su i terali druge predatore. Neki stručnjaci tvrde da su vukovi iskoristili ljudsku slabost, empatiju, i na taj način se zaštitili od ekstremne hladnoće i surovih zima tokom kojih bi bez ljudske pomoći sigurno uginuli od gladi ili se smrzli.
