Da su na koncertu imali neki detektor sreće i raspamećenja koji šeta iznad publike, kao ona kamera što se vozala levo-desno, ili onaj drončić što je letuckao iznad, stajala bih u spot lajtu, jer sigurno na tom koncertu niko nije bio srećniji od mene. Mislim, verovatno je bilo ljudi koji su generalno srećniji od mene, ali onih koji prosto lebde iznad tla od sreće zbog Lajbaha – ne verujem. Pa ako ste mislili da ću vam dati neki prikaz koncerta, bili ste u zabludi, pošto mogu samo da pokušam da vam opišem koliko sam bila srećna. To je ono kad ti se ostvari žudnja, a žudela sam da ih čujem ponovo, od dana od kad sam ih čula prvi put, pre dve godine na Lovefestu u Vrnjačkoj Banji.
Od festivala do festivala, spoznam, uzgajim i zadovoljim neke žudnje, pa mi je ove godine Nišvil pružio tu priliku, zahvalna sam. Inače, koncert je bio na takozvanoj letnjoj pozornici u niškoj Tvrđavi, a to je zapravo jedan osrednji amfiteatar u kamenu, pod zvezdanim nebom i ima mnogo dobru atmosferu – divan prostor, za koji se ne može reći da ga je publika ispunila, ali bilo je sasvim solidno dovoljno naroda. I mnogo me nervira kad kažu “Nišlije uživale u koncertu” ili tako neka fraza koja podrazumeva da su publiku činile Nišlije ili Zaječarci ili Kragujevčani, zato što se dešavanje odvija u Nišu, Zaječaru, Kragujevcu… Pola sveta je došlo odnekud, jer osim mene ima još ljubitelja Lajbaha, a sigurno ima i još više aktivnih posetilaca raznih festivala, sa svih strana.
Što se ljubljenja ljubljanaca tiče (igra reči koju nemam nameru da vam prevodim), prva sam bila na nogama. Polovina ostatka publike mi se pridružila oko polovine koncerta, ostali su stoički odsedeli do kraja, a na kraju su svi ustali, uglavnom zato što su svi ispred njih ustali, pa nisu ništa mogli da vide, a i zato što je završna bila “Lajf iz lajf, nananananaaa” i što je snimak zadužen za komunikaciju sa publikom naredio “nau, ju dens”.
