Ako spadate u specifičnu kategoriju onih koji dozvoljavaju da ništa nije sveto, različitost serije od romana neće vam smetati. Jedino može da vam se desi da u glavi pomešate glumce sa likovima koje ste zamišljali dok ste čitali – a ako vam se to desi, znači da je kasting vrhunski i da su likovi skroz ubedljivi. Samo da znate, ako niste čitali – patuljak je u knjizi još nakazniji, jer izgubi pola face u onoj bici u kojoj je trebalo da pogine, milošću lanisterske eliminativne politike, a Džon Snou uopšte nije onakva lutka kao u seriji. I sve brutalno što vidite u seriji i čini vam se da je preterano, prestrašno i nezamislivo – to je mala maca u odnosu na knjigu.
E sad, mali Snou, pretty Crow, jedan je od retkih pozitivaca koji su poživeli do kraja petog serijala, plemeniti Frodo Igre prestola, koji ima i svog Sema, kao što dolikuje, stvarno je izuzetna ptičica. Teško je poverovati da su odlučili da ga koknu, čak i ako to jeste “po knjizi” kad su njegovi potencijali tek počeli da bujaju. Jednostavno ne možete da verujete da će mladi zapovednik Noćne straže zaista iskrvariti na onom snegu, sad kad se suočio sa tuđinskim očima zime koja je već stigla do zida.
