Od Marije Kiri koja ne samo da je bila prva žena dobitnica Nobelove nagrade, već i prva osoba koja je dobila nagradu za dve različite kategorije, preko Aung San Suu Kyi, jedine osobe koja je dobila nagradu dok je bila u kućnom pritvoru, pa sve do Alberta Ajnštajna i Ive Andrića, Nobelova nagrada svake godine slavi izuzetna dostignuća briljantnih pojedinaca. Ali Nobelova nagrada nema tako sjajnu istoriju. Njeno mračno poreklo uključuje novinarsku zabunu, slomljeno srce i dinamit.
Kako je nastala Nobelova nagrada
Kada je skromni Šveđanin po imenu Ludvig Nobel umro 1888. godine, francuski novinari su ga pomešali s njegovim mlađim bratom Alfredom – čuvenim švedskim preduzetnikom i pronalazačem koji je stekao veliko bogatstvo nakon što je pronašao dinamit. U smrtovnicama koje su bile objavljene u pariskim novinama pisalo je “trgovac smrću je mrtav”. Alfred Nobel je bio u šoku – čitao je šta piše po novinama, kako blate njegovo ime i potresao se toliko duboko i temeljno, da je rešio da promeni svoj život dok još ima vremena.
Neko vreme je razmišljao šta bi mogao da učini, a 27. novembra 1895. godine je krenuo u ralizaciju svoje zamisli. Otišao je u švedsko-norveški klub u Parizu, seo za pisaći sto i napisao testament na četiri stranice. Osim spiska kojeim je podelio nasleđe svojim rođacima i zaposlenima (pošto nije imao dece), zatražio je da se ostatak njegovog imanja uloži u fond, “kamate koje će se svake godine distribuirati u obliku nagrada onima koji su tokom prethodne godine bili zaslužni za najveći doprinos čovečanstvu.”
Zapisao je i uputstvo o tome da se kamate podele na pet jednakih delova i da se svaki deo da osobi koja je odgovorna za najvažnije otkriće u jednoj od četiri kategorije, a “jedan deo za osobu koja je uradila najviše ili najbolje za bratstvo među narodima, za ukidanje ili smanjenje broja vojske i za održavanje i promociju mira u svetu”- Nobelovu nagradu za mir.
“Moja je izrazita želja da se prilikom dodele nagrade ne obraća pažnja na nacionalnost kandidata, nego samo na to da je osoba dostojna da primi nagradu” napisao je Alfred Nobel u oporuci.
Njegov testament koji se čuva u sefu Nobelove zadužbine u Stokholmu i nikada nije izložen, bio je spontan. Kada ga je napisao, Nobel je zamorio četvoricu slučajnih prolaznika da mu budu svedoci i kada je sledeće godine (zaista) umro, izvršenje poslednje volje povereno je njegovom 25-godišnjem pomoćniku Ragnaru Sohlmanu.
Mladi Sohlman je jako ozbiljno shvatio ovaj zadatak, pa je narednih dana jurio Parizom u kočiji prikupljajući novac, papirologiju i deonice iz banaka. Spakovao je sve u kutije i otpremio ih u Švedsku, gdje je polako počeo da prodaje deonice, kako se kompanija ne bi ugasila.
