Kako da zadržiš onu do koje ti je stalo

Pogrešna uverenja kojih treba da se oslobodiš zarad svog mentalnog zdravlja

Kako da pronađeš svoju snagu

Najveće želje savremenog (mladog) sveta

Kako da upotrebiš bes kao pogonsko gorivo

Zašto vam uspeh izmiče

Miodrag Majić, autor romana “Deca zla”: Izvesno je da ćemo u dogledno vreme imati i igranu seriju po motivima ovog romana

Kad “prebaciš” iz ekstrovertnosti mladosti u introvertnost zrelosti

Ghosting, stop: Šta možeš da kažeš, umesto da samo nestaneš

Uznemirujuće stvari koje nikada nisi ni želeo da znaš o ženama

Rečenica kojom ćeš zavesti svaki znak u horoskopu

Uvidi koje treba da uvedeš u praksu do tridesete

Glavni izvori stresa + kako da njima upravljaš

Kako da podstakneš svoju kreativnost

Životne lekcije (koje se stalno zaboravljaju)

Nišvil iz perspektive zatvaranja krugova

Nišvil iz perspektive zatvaranja krugova

1/2

Zatvaranje Nišvila je za mene bilo kao zatvaranje još jednog kruga. Hoću li sledeće godine, za pet, za deset i dalje želeti da pohađam festivale? Hoću li još neku legendu svoje mladosti čuti dok smo još živi i hoću li otkriti i usvojiti još nove muzike (Stereobanana mi je bila poslednje otkriće)? Ah, šta me briga, sad sam tu i tu sam kao kod kuće.

Veliki finiš velikog 25. Nišvila biće zapamćen po Bobu Geldofu, frajeru, muzičaru, caru (nema ekvivalenta za ženu, majku, kraljicu), koji može džez, ako hoće, jer ume, ali više voli rokenrol – kako je na svoj neviđeno kul način odmah stavio publci do znanja.

Ali prvo, prvo. A to je kad stigneš u Niš i uspeš da pronađeš mesto za parkiranje iz prve i osetiš onaj karakterističan šmek velikog grada, koji je nekako više predimenzionirana palanka, nego velegrad. Ne, drage Nišlije, to je kompliment. Ja sam iz Paraćina i tu me svi znaju, a kad me usred Niša pozovu po imenu, osećam se kao kod kuće. Prošle godine je to bilo u kafanici u koju smo svratili da se osvežimo pre nego što uđemo u Tvrđavu, prepoznala me drugarica sa Fejsa i koleginica koja piše za muzički sajt, i čita moje tekstove. Ali ove godine mi je Nišvil priredio baš kućevnu dobrodošlicu – i ispraćaj.

Dakle, moje društvo i ja smo krenuli da obilazimo veliki vašar Tvrđave, reka ljudi neprekidno teče u oba smera, sa svih strana se čuje džeziranje, a onda čujem Marčela – i požurim da ga malo gledam i slušam, pre nego što počne Geldof. Stanem iza nekoliko prvih redova, a Šelić me usred obraćanja publici ugleda i pozdravi onako komšijski: “Ćao Aleksina, ‘de si bre?” Paraćinska podrška čekirana. Šelić razvalio. Pokidao, onako predimenzionirano, što bi rekli Stereobananci (koji su na toj istoj sceni, veče pre, takođe, pokidali kao i obično, kako sam čula iz prve ruke). Slušala sam Marčela u raznim varijantama, od akustičnih do orkestarskih, na velikim i malim koncertima i uvek je to bilo to – emitovanje sirove energije, kroz uši u dupe, takoreći. Provod, do jaja.

Na mejnstejdž smo stigli za vreme uvodne Geldofove pesme, posle koje je počeo da se obraća Nišvilu, skinuo sako, ispasao košulju, zavrnuo rukave i dao mu ga po dislajkovanju mandeja.

Wannabe TV

Editors choice