Stvari koje rade pravi džentlmeni

Ovo je hrana koju bi trebalo da izbegavate nakon što napunite trideset

Vodič kroz emotivni nered – za početnike

Kako da doneseš odluke koje menjaju život

Nisu svi treninzi isti, a ovo je pet vrsta treninga koje možete isprobati

Šta misliš da devojka očekuje od tebe – a šta je njoj zapravo bitno

DRAM BEND: “Izdati prvi album je kao da si završio osnovnu školu”

Ovo su najavljeni albumi koje nestrpljivo iščekujemo u ovoj godini!

Kako da all black stajlinge ovog proleća učinite zanimljivijim

Razlozi zbog kojih će vas devojke ostavljati (jer ste emotivno nedostupni)

Savršene ideje za tetovaže kod muškaraca

#styleinspofriday – Noah Centineo

Kako da zadržiš onu do koje ti je stalo

Pogrešna uverenja kojih treba da se oslobodiš zarad svog mentalnog zdravlja

Mrtvi uglovi koji vam ometaju manevrisanje u u seksu

Umetnost i kultura

Nišvil iz perspektive zatvaranja krugova

1/2

Zatvaranje Nišvila je za mene bilo kao zatvaranje još jednog kruga. Hoću li sledeće godine, za pet, za deset i dalje želeti da pohađam festivale? Hoću li još neku legendu svoje mladosti čuti dok smo još živi i hoću li otkriti i usvojiti još nove muzike (Stereobanana mi je bila poslednje otkriće)? Ah, šta me briga, sad sam tu i tu sam kao kod kuće.

Veliki finiš velikog 25. Nišvila biće zapamćen po Bobu Geldofu, frajeru, muzičaru, caru (nema ekvivalenta za ženu, majku, kraljicu), koji može džez, ako hoće, jer ume, ali više voli rokenrol – kako je na svoj neviđeno kul način odmah stavio publci do znanja.

Ali prvo, prvo. A to je kad stigneš u Niš i uspeš da pronađeš mesto za parkiranje iz prve i osetiš onaj karakterističan šmek velikog grada, koji je nekako više predimenzionirana palanka, nego velegrad. Ne, drage Nišlije, to je kompliment. Ja sam iz Paraćina i tu me svi znaju, a kad me usred Niša pozovu po imenu, osećam se kao kod kuće. Prošle godine je to bilo u kafanici u koju smo svratili da se osvežimo pre nego što uđemo u Tvrđavu, prepoznala me drugarica sa Fejsa i koleginica koja piše za muzički sajt, i čita moje tekstove. Ali ove godine mi je Nišvil priredio baš kućevnu dobrodošlicu – i ispraćaj.

Dakle, moje društvo i ja smo krenuli da obilazimo veliki vašar Tvrđave, reka ljudi neprekidno teče u oba smera, sa svih strana se čuje džeziranje, a onda čujem Marčela – i požurim da ga malo gledam i slušam, pre nego što počne Geldof. Stanem iza nekoliko prvih redova, a Šelić me usred obraćanja publici ugleda i pozdravi onako komšijski: “Ćao Aleksina, ‘de si bre?” Paraćinska podrška čekirana. Šelić razvalio. Pokidao, onako predimenzionirano, što bi rekli Stereobananci (koji su na toj istoj sceni, veče pre, takođe, pokidali kao i obično, kako sam čula iz prve ruke). Slušala sam Marčela u raznim varijantama, od akustičnih do orkestarskih, na velikim i malim koncertima i uvek je to bilo to – emitovanje sirove energije, kroz uši u dupe, takoreći. Provod, do jaja.

Na mejnstejdž smo stigli za vreme uvodne Geldofove pesme, posle koje je počeo da se obraća Nišvilu, skinuo sako, ispasao košulju, zavrnuo rukave i dao mu ga po dislajkovanju mandeja.

Wannabe TV

Editors choice