Knjiga počinje ovako: “Svakog jutra kada otvorim oči i ugledam ono što zovu “novi dan”, dođe mi da ih odmah zatvorim i ne ustanem iz kreveta. Ali mora se.” Ok, pomislim ja u pitanju je neko depresivan zbog sigurno, čitave liste životnih nedaća. Onda nastavim da čitam i žena kaže kako ima divnog muža, dvoje dece koja su joj “svrha postojanja”, posao kojim je zadovoljna, porodične odmore, skupu garderobu i uz sve to živi u Švajcarskoj! Ma koji je tebi sestro, pomislila sam na prvu! Depresija i melanholija su rezervisane za nas malo južnije, koji znamo šta je rat, bombardovanje, nemaština…a ne za Švajcarce!
Dobro, kažem sebi da je Koeljo zapravo hteo da demistifikuje onu izreku “I bogati plaču” i nastavim da čitam. Kako su stranice odmicale moja osećanja su se smenjivala od “jadna ona”, pa do “o ne, tako sam se i ja osećala”. U jednom trenutku se pojavila spoznaja da smo sve mi udate žene “u istom sosu”, pa bilo da živimo u Srbiji, na Baliju, ili u Švajcarskoj. Bračna monotonija je ono od čega ne možemo da pobegnemo. Ali možemo da naučimo kako da joj “udahnemo vazduh”. E to je hteo Paulo Koeljo da nam poruči! Pa, hvala mu.
Nastavak bloga pročitajte ovde.
