Deo smo društva koje potpuno prihvata činjenicu da ljudi vole da svoja tela ukrašavaju tetovažama. Predrasude polako blede dok se sve više divimo onima koji se bave tetoviranjem. Tetoviranje je bilo deo kulture mnogih antičkih naroda, pa je zaista čudno kako smo u jednom periodu ovakvu umetnost povezivali sa određenim grupama ljudi i na njih gledali snishodljivo.
Bilo kako bilo, danas smo u prilici da uživamo u radovima mnogih umetnika i da ih lično nosimo na našim telima. Jedan od artista kojima se neizmerno divimo je svakako Aleksandar Popović, u tattoo svetu i društvenim mrežama poznatiji kao poppinowillinkya. Sa Aleksandrom smo razgovarali o njegovim počecima u malom gradu u kom je bilo nepojmljivo da se iko bavi nečim sličnim, ali to ga nije sprečilo da postane jedan od najcenjenijih tattoo umetnika na našem prostoru. Često deo tattoo konvencija, a neretko i pobednik, Aleksandar je sa nama podelio anegdote sa ovakvih događaja, i otkrio nam koji su mu radovi među omiljenim.
WANNABE Man: Kada si počeo da se baviš tetoviranjem?
ALEKSANDAR: Tetoviranjem sam počeo da se bavim sad već davne 2011. Slavio sam rođendan na terasi, kada je svratio komšija koji mi je doneo pravi tattoo set koji sam iskoristio da na njemu nacrtam prvu tetovažu – bez ikakvog predznanja, ali je tu bilo i male podrške drugara sa strane (naravno). Bio sam preplašen, jer sam znao da ću nekom nešto na koži nacrtati i da će to tu ostati zauvek.
Šta si tetovirao prvi put?
Bio je to freehand tribal, naravno. Očekivano – tetovaža je bila tragična, ali smo tada svi bili oduševljeni, pa sam, naravno, sebi odmah odradio jednu.
Da li su pojedine od tetovaža na tebi tvoj rad?
Izdvojio bih tu prvu koju sam radio, jer se još uvek i moje kolege i ja trudimo da je ispravim – već 10 godina. To je bio krst sa krilima rađen na levoj podlaktici.
Da li primećuješ promene u prihvatanju ljudi koji imaju tetovaže od trenutka kada si počeo time da se baviš, pa do sada?
U vreme mojih početaka – tetovaža nije bila ni blizu toliko moderna stvar kao što je to slučaj danas. Čak i u 2022. postoji veliki broj koji smatra da su tetovaže rezervisane samo za ljude koji se bave diskutabilnim poslovima, ali ta predrasuda danas možda nije toliko česta koliko je bila pre 10 godina.
Mislim da su ljudi iz javnog sveta u velikoj meri doprineli popularizovanju ove vrste ukrašavanja tela. Od tribala na sportistima, preko letteringa na reperima, pa sve do slovceta na ručnom zglobu skoro svake estradne zvezde danas – tetovaže su postale sastavni deo imidža.
Da li si se lično susretao sa određenim predrasudama kad si počeo da se baviš tetoviranjem?
Generacije naših roditelja i dalje posao tattoo artista ne smatraju legitimnim zanimanjem od kog može da se pristojno zarađuje – naravno, ako znaš da radiš svoj posao. Ono što me je najviše guralo da uspem u ovom poslu je to što su mi na početku govorili da je badava što sam dobar u tetoviranju kad živim u malom mestu, odnosno Kladovu. Po prirodi se veoma inatim, pa sam morao da im pokažem da nisu u pravu.
Koji savet ti je najviše pomogao na početku?
Zapravo, na početku nisam dobijao savete ni od koga, jer ljudi nisu delili slične savete.
Da li si sebe zamišljao u ovom poslu pre nego što si njim počeo da se baviš?
Deset godina kasnije mogu da kažem da se uspešno bavim tetoviranjem i da i dalje sa istim žarom pristupam projektima.
Koje je tvoje najluđe iskustvo u toku tetoviranja?
Dešavanja u studiju ima stalno. Ali, izdvojio bih padanje u nesvest. To mi je bilo nezaboravno iskustvo – a verujem i klijentu.
Koji su tvoji omiljeni radovi do sada?
Svakoj tetovaži, kao i dizajnu, posvećujem mnogo više vremena i pažnje nego što je to, inače, praksa. Slika koju klijent donese je (za mene) samo kostur, kasnije razrađujem priču i tako nastaje jedinstven dizajn. Kada mi klijent veruje, to mi daje veću slobodu i onda radim šta volim. Ako bih morao da izdvojim pojedine – to bi bile one sa sportskom i filmskom tematikom.
Pošto često posećuješ tattoo konvencije, koja je bila poslednja i koju si tetovažu radio tada?
Bila je to konvencija u Rijeci, pre 3 meseca. Rado se vraćam u Hrvatsku, koju sam dosad triput posetio, i ići ću svaki naredni put. Poslednji put sam tetovirao mog prijatelja, menadžera i životnog saputnika (smeh). Radili smo Jokera i Harley Quinn. Malo smo modifikovali dizajn koji smo našli na internetu, da to bude u mom stilu. Ta konvencija u Rijeci mi je bila 11. po redu i zaista se ne sećam nekih od ranije.
Šta je najluđe što si video na konvencijama?
Najluđa stvar koju sam video na konvenciji su bile suspenzije. Znao sam da to postoji, ali nikad nisam video. Suspenzije su kuke koje se kače kroz kožu i onda ljudi vise i ljuljaju se pomoću njih. To mi je, eto, prva stvar koja mi je prošla kroz glavu.
Fotografije: WANNABE Media
Milica Antić
