Arhitekta Aleksandar Rudnik Milanović dobio je prestižnu nagradu za konceptualni dizajin na međunarodnom takmičenju u Milanu sa radom pod nazivom “The Vagrant”. Ljubav prema arhitekturi koja se javila tokom detinjstva, kasnije se razvila u želju da pomogne ljudima da žive i rade u boljim uslovima, što je jedan od glavnih motiva za upis na studije arhitekture. Učestvovao je i dobio nagrade na brojnim konkursima do sada, ali je priznanje koje je dobio u Milanu najvažnije u njegovom radu.
WANNABE MAGAZINE: Dobili ste nagradu za konceptualni dizajin na međunarodnom takmičenju umetnika i dizajnera “A’Desing Award”. Šta predstavlja vaš rad pod nazivom“The Vagrant”?
ALEKSANDAR RUDNIK MILANOVIĆ: Moj rad predstavlja objekat MOMA (Muzej moderne umetnosti ) na Tajvanu u Nju Tajpei Sitiju. Objekat je simbolično predstavljen kao asocijacija na pticu ždral, u njenom zaštitničkom položaju na gnezdu. Neke od jedinki te vrste, spadaju u grupu vagranta i sleću na tlo Tajvana po čemu je projekat i dobio naziv “The Vagrant”. Značaj simbola ptice ždral na istoku, ali i prihvatanje mojeg dizajna kao uspešan dizajnerski poduhvat na temu arhitekture asocijacije simbola, potvrđuje preko 500 sajtova u Kini posvećenih mojem radu. Jedan od najznačajnijih i najuticajnijih dizajn portala u Kini je objavio vest o tome i ta vest sa preko 1000 pregleda pokazuje da je moj ždral započeo svoj dugovečni internet let koji i dalje traje, jer se broj sajtova u Kini, ali i u celom svetu koji o njemu i pišu uvećava iz dana u dan.
Šta vas je inspirisalo za ovakav projekat?
Predivna zelena parkovska terasa pored reke Yingge u New Taipei City i priča o ždral ptici kao simbolu dugovečnosti, bila je ideja koja se posle nekoliko čaša apsinta u fazi pripreme i analize lokacije, sama pojavila kao hologramska trodimenzionalna slika na fotografiji koja mi je bila dostupna. Dalji rad na projektu podrazumevao je istraživanje anatomije ždral ptice, kako bi se složeni program muzeja kroz rešavanje pre svega konstruktivnih i tehnoloških pitanja, pretvorio u grafički 3D dizajn koji asocira na oblik ptice. Osnovni konstruktivni sklop Muzeja je u tom smislu nastao prema analogiji sa skeletom ptice ždral. Potreba za vidikovcem u objektu muzeja – pogledom ka gradu na određenoj visini, rezultovala je jedinstvenom pozicijom restorana smeštenog u glavi ptice – objekta. Dakle svi delovi muzeja imali su poseban funkcionalni ali i vizuelni integrisan sklop, koji objekat jednako čini lepim ali i funkcionalnim, što je internacionalni žiri konkursa u Milanu svakako prepoznao i vrednovao.
Nedavno su vam uručili nagradu koju ste osvojili u Milanu. Koliko je za vas važno ovo priznanje?
Učestvovanje na konkursima koji se organizuju u analognom obliku slanjem projekata na papiru polako ali sigurno odlazi u zaborav. Online takmičenja sa upload-ovanjem projekata postaju standard. Ako se uzme u obzir da je “A’Desing Award” najmasovnije ali i najkvalitetnije takmičenje tog tipa (preko 6500 učesnika od took preko 600 učesnika iz celog sveta u kategoriji arhitektura), značaj dobijanja nagrade na takvom takmičenju i takvoj konkurencije je svakako jedna od referenci u mojem daljem radu. Dobitnici nagrada poput projekata biroa AEDAS ili MZ architects govore dovoljno o kvalitetu i rangu takmičenja (biro AEDAS je jedan od biroa koji je sarađivao sa Emaar Properties, kompanijom koja stoji iza biznis ali i budućih arhitektonskih projekata u delu realizacije projekta Beograd na vodi.)
Kako ste odlučili da se bavite arhitekturom?
Ljubav prema arhitekturi je kod mene bila put koji je prošlo gotovo svako dete u detinjstvu. Slaganje kocki, igranje sa malim kranovima, crtanje kućica pa nadalje crtanje ljudskih figura i likova, su različite faze koje sam prolazio na putu do upisa na fakultet. Na pitanje koje je postavljeno priilikom upisa na fakultete: Zašto smo se odlučili za upis baš tog fakulteta, odgovorio sam da mi je želja da kao arhitekta pomognem ljudima da žive i rade u kvalitetnijim uslovima, misleći i tada kao i sada, na funkcionalnost ali i lepotu objekata.
Danas bi na tu temu napisao da je kreativnost individualna stvar, i da je samo sa upisom na arhitekturu ne možete steći, već da je to pitanje dara od boga za one koji njegova dela mogu na zemlji predstaviti u najboljem svetlu. Od Leonarda Da Vinčija, do majstora moderne poput Le Korbizjea, Nimejera, Rajta, Sarinena, ili danas Ričarda Majera, DOS architects, LINK arkitektur AS pa sve do naših arhitekata poput De Roka, Pešića ili Mihajla i Branislava Mitrovića i mnogih drugih profana, a posebno sakralne građevine su uvek činile kompletan krug opusa velikih majstora arhitekture. Prilika koja bi mi se ukazala kroz mogućnost da projektujem jedan crkveni objekat, bila bi za mene velika privilegija i čast, ali i potvrda i provera moje odluke da izaberem poziv arhitekte.
Radili ste na dosta projekata, koji biste izdvojili kao najznačajniji za vas?
Arhitektura asocijacije i simbola je uvek prisutna u mojem radu, i predstavlja pristup koji nemam nameru da napuštam, jer smatram da lokacija i pre svega duh mesta, moraju biti ugrađeni u svaki zadatak koji je ispred arhitekte kao prazan prostor u koji je potrebno integrisati novu fizičku strukturu.Neki od mojih projekata koji su upravo tako konceptualno rađeni su: projekat “Teslodrom” objekta Centra za promociju nauke u Beogradu u bloku 39 (uži izbor za nagradu na međunarodnom konkursu) koji je dizajniran kao kompilacija nekoliko izuma Nikole Tesle koji su predstavljeni kroz arhitekturu tog objekta , zatim projekat nove Kalenić pijace (uži izbor za nagradu) takođe insirisan temom lokacije i namene i predstavljen sa asocijacom petla na Kalenić brdu i strukturom pijace broda simbola Beograda kao grada na reci, i naravno dizajn muzeja u Tajpeju u obliku ptice Ždral (finalista u Tajpeju i bronzani trofej u Italiji). Ti projekti su bili posebni trenuci inspiracije i meni vrlo dragi projekti .
Na čemu se zasniva vaš rad na polju arhitekture?
Istraživanja u pravcu upoznavanja sa specifičnostima lokacije ,rad na projektnom zadatku usmeren u pravcu kreiranja modela posmatrajući arhitektonski dizajn kao skulpturalni prostorni prikaz.
Koji su izazovi bavljanja ovim poslom u Srbiji?
Srbija ima veliki broj talentovanih arhitekata svih generacija. Čast da upoznam neke od bardova arhitektonske scene Srbije poput prof Mihajla Mitrovića autora Geneks kula i mnogobrojnih arhitektonski osobenih objekata po Srbiji a danas najpriznatijeg arhiektonskog kritičara koji piše za list “Politika” preko 50 godina, kao i Zorana Bojovića najkreativnijeg inženjera najuspešnije ere Energoprojekta, bila je istovremeno i prilika da kroz razgovore sa njima izazove bavljenja arhitekturom kao poslom shvatim sasvim realno, i da se u tom kontekstu prema njima i odnosim sa merom koja je potrebna.
Kako su investicije u direktnoj relaciji sa kvalitetom i mogućnostima da Vaš dizajn bude realizovan, takvih prilika je u Srbiji sve manje. Investitora koji dizajn stavljaju u prvi plan u Srbiji je sve manje pa se kolege koje imaju svoj lični pečat sve manje nalaze u prilici i da ga prikažu, dok se arhitektura u Srbiji nažalost sve više stavlja u kontekst proizvodnje kvadrata i kvantiteta, a ne kvaliteta. Pa ipak, uprkos svetskoj krizi Evropa je u znaku EXPO-a u Milanu 2015, i u tom smilsu ima ekstenzivne arhitektonske i inzenjerske poduhvate u toku. Bliski istok postaje novi arhitektonski eldorado, baš kao i gradovi u Kini poput Pekinga, za koji je Menhetn posmatrajući intenzitet njegovog rasta ,danas samo jedan mali gradski blok.
Dobili ste brojne nagrade i priznanja na javnim konkursima u Kragujevcu i Srbiji. Koliko se arhitektura u Srbiji razlikuje od one u svetu?
Arhitektura u Srbiji se od internacionalne arhitektonske scene razlikuje samo toliko koliko se razlikuju arhitekte pre svega prema svom ličnom pečatu i odnosu prema procesu stvaranja i dizajniranja objekta.Ono što se danas baš kao i nekada u svetu arhitektonskog dizajna dešava se može staviti u jedan kontekst ili pravac.Taj pravac i dalje karakteriše pre svega materijal koji se koristi za oblikovanje, ali i odnos prema dizajnu struktura u pravcu pojave arhitekture simbolizma koji koristi amorfne strukture poput arhitekture Zahe Hadid ili Santjaga Calatrave. Za takve arhitektonske pristupe i kreacije u Srbiji još uvek nema zainteresovanih investitora izuzev poziva koji je upućen Zahi Hadid za kompleksa ispod Kalemegdanske tvrdjave. Arhitektura u Srbiji se za sada još uvek drži na kursu neofunkcionalizma, nove “moderne”, minimalizma ili svega toga zajedno, kao mix kojeg karakterišu retro akcenti u oblikovanju i primena savremenih materijala za prezentaciju eksterijera i enterijera objekata.
Šta mislite da je važno za dobar stil svakog muškarca?
Dobar stil je sve ono zbog čega izgledate sjajno, zadovoljno i uspešno. Moj stil kreira moja porodica i pre svega moja supruga Aleksandra koja se odrekla karijere modela (kada je između ostalog odustala odbila poziv da bude deo ELITE model look poslovnog aranžmana) i koja se već gotovo 10 godina nalazi u najznačajnijoj ulozi , motivatora i stiliste porodice Milanović. Uz nju je na svakom koraku prati moja kćerka Darija, koja sa 4,5 godine pomaže tati kao pomoćnik stiliste (njene mame) oko outfita za razne poslovne i privatne prilike u kojima se nalazim sam, ili u njihovom društvu. Muškarac sa stilom danas komunikacira sa okolinom putem njegovog ličnog odnosa prema autfitu ali i putem konverzacije o značajnim i aktuelnim temama koje njegov stil mogu unaprediti. Imati stila danas znači pratiti teme na sajtu Wannabe Magazine.
Koji su vaši planovi za budućnost?
Nagrade i priznanja su svakako značajni za proveru vaših ličnih mogućnosti dostizanja određenih nivoa znanja i sposobnosti. Odbrana doktorskog rada u 2015, i novi poslovni izazovi koji su ispred mene poput mogućeg angažovanja u UAE i Kini su u planu. Kada će ta faza doći na red, zavisi od niza privatnih i trenutnih aktuelnih profesionalnih obaveza.
Italijanskih agenti za dizajn su u funkciji medijatora na sebe preuzeli posao promocije mojeg rada i od njihovog angažovanja će zavisiti i moji dalji poslovni koraci na internacionalnom planu. Moj ugovor sa italijanima ipak neće onemogućiti bilo koga da me pozove da sarađujem sa njim u Srbiji ili van nje.
Izrada nekog sasvim posebnog i osobenog objekta u Beogradu i Srbiji , je moja želja, jer se arhitektura minimalističke konfekcije danas u Srbiji uglavnom prezentuje kao savremeni dizajn, pa ću ako bude poziva nekog sasvim osobenog investitora koji ima isti senzibilitet za prostor i arhitekturu kao ja, rado prihvatiti da uradim neki dizajn u Srbiji koji će sa pravom pokazati da se arhitektura jeste brend i ime (poput Zahhe Hadid, Calatrave ili Aedas-a) ali i da Srbija ima potencijala za svetsku arhitektonsku utakmicu, što sam sa nagradom dobijenom u Milanu i dokazao, jer se moj rad nalazi medju radovima upravo tih svetski poznatih i priznatih biroa.
