Pošto nisu odmah pristali na predaju i udovoljili njegovim zahtevima, Konrad je odlučio da ubije ili zadrži kao zarobljenike sve muškarce koji su se zatekli u dvorcu, kao i da spali čitav dvorac i sve prateće objekte. Ovu pretnju su svi shvatili ozbiljno, jer je kralj bio poznat kao čovek od reči, a pored toga, kao i svaki drugi vladar iz tog perioda morao je da demonstrira silu nad onima koji odbiju da poslušaju njegovo naređenje.
Kralj je ipak bio dovoljno milostiv da sasluša molbu nekoliko muškaraca, predstavnika Veinsberga, da makar pusti njihove žene na slobodu, jer one nisu imale nikakve veze sa donošenjem odluka. Konrad je odlučio da udovolji ovom zhtevu jer žene nije smatrao krivcima, niti svojim neprijateljima, a još manje pretnjom.
U daljnjem činu milosti, kralj je dopustio ženama da sa sobom ponesu svoje najdragocenije stvari, rekavši im da ne dozvoljava da na putu umru od gladi. Zatim im je dao rok da pokupe sve što mogu da ponesu na leđima i napuste dvorac kako ne bi morale da gledaju smrt svih muškaraca u gradu.
Kada je došlo vreme da napuste grad, žene su se okupile na kapiji, a zapanjeni kralj je shvatio da je nadmudren: one su zaista na leđima nosile ono što im je najdragocenije, baš kao što im je i dozvolio… samo, stvar je bila u tome što to nisu bli predmeti, već muškarci. Muževi, sinovi i braća.
Ovaj prizor je toliko zapanjio kralja, da je odmah odlučio da oda počast njihovoj mudrosti i domišljatosti i da sve pusti da slobodno napuste Veinsberg, a čak je odlučio da poštedi i sam grad bespostrebnog razaranja i paljevine.
Brankica Milošević
