Čija moć određuje NAŠU SREĆU?

Da, izgleda da možemo da budemo srećni samo kad potpuno prestanemo da posmatramo i doživljavamo iz pozicije ega i levelujemo na poziciju bića. Ako imate potrebu da se iz ovih stopa uputite na Tibet, da obrijete glavu i obučete narandžasto, da se zavetujete na ćutanje, odete u manastir, ili postanete pustinjak, hodočasnik, putnik pešak, ekološki aktivista ili osnivač komune, samo napred. Ne dozvolite da se išta ispreči vašoj sreći. Nećete vi pronaći tu sreću tamo gde idete, ali ćete je lakše pronaći u sebi, ako umaknete mašini potrošačkog društa i takozvanog normalnog života, u kome je jedino normalno da niko nije srećan, a da se svi upinju kao ludi da postignu ispunjenost i pronađu sreću baveći se sobom petnaest minuta nakon ustajanja, još petnaest u pauzi za ručak i petnaest pred spavanje. Prihvatajući vrednosti konzumerizma, odbacujemo svaku mogućnost da budemo srećni, jer tom svetu nije potreban srećan čovek. Potreban je onaj kome je stalno potrebno još nešto, da bi bio zadovoljan – neko kratko vreme – dok ne poželi još nešto što mu nedostaje, što još nije probao, što svi koji drže do sebe već imaju i što će mu doneti satisfakciju pripadanja globalnom plemenu sticača, imača i potrošača. Izgleda kao da te neophodnosti plaćamo novcem, ali zapravo, plaćamo ih srećom.