Nju ejdž je pored svega ostalog doneo i imperativ ispijanja vode u litrima. Hidratacija i detoksikacija su postale važnije od žeđi. Niko ko drži do sebe više ne pije vodu kad je žedan, nego broji čaše i nastoji da određenu “zdravu” količinu vode rasporedi po satima u danu. Ujutru, pre svega, treba popiti čašu vode, a i dan treba završiti sa onom poslednjom čašom, koja zaokružuje valjda treći litar. Kad vežbate, trčite, idete u kilometarske šetnje, obavezno ćete poneti flašicu vode (od barem pola litra) koju za to vreme treba da popijete.
Kao i u svemu ostalom i u ispijanju vode zdrav razum igra glavnu ulogu. Kao što je logično da kad ste žedni popijete onoliko vode koliko vam je potrebno da ugasite žeđ (i mnogo zdravije nego da tada pijete bilo kakav sok) tako je logično i da se ne nalivate kad niste žedni. Organizam nije njiva koju treba navodnjavati i kad ste u skladu sa svojim potrebama i osluškujete signale svog tela, pićete onoliko vode koliko vam je dovoljno i koliko vam prija – a to se neće uklapati u neku propisanu količinu.
Čuvenih osam čaša vode (optimalno) i podela na ženske i muške količine, zagorčava život savremenog sveta, koji je poludeo za zdravim životom, kao da stvarno postoje pravila koja će nam produžiti život i sačuvati nas od svake bolesti i telesne slabosti. Duh vremena nalaže da budemo zdravi i mladi sto godina, a to nije u domenu zdravog razuma, jasno je svakome ko se kod osme čaše vode osetio kao kamila i stao da ozbiljno razmisli.
